Čuvena bista kraljice Nefretiti pleni lepotom i 3.300 godina kasnije, do te mere da se u potpunosti previđa činjenica da ona zapravo i nije dovršeno umetničko delo, već samo model po kome je delo tek trebalo da nastane. Dugi, elegantni vrat egipatske kraljice, crvenom bojom naglašena puna senzualna usta, crnom istaknuta linija obrva i krejonom podvučene oči čiji je bademasti oblik postao znakom zavodljivosti, ostaju suštinske crte ženske lepote otporne na estetske kaprice epoha.
Kleopatra, pod čijom je vladavinom ova drevna civilizacija doživela svoj konačan kraj, manje se pamti kao poslednja vladarka a više kao žena čija je fatalnost menjala tok istorije. Njena lepota prešla je u sferu mitskog a mi je danas zamišljamo onako kako ju je Holivud za nas preko Elizabet Tejlor izmaštao.
Čuvala, odnosno negovala, i isticala, dve su reči od suštinskog značaja za dalju istoriju ljudske taštine. U pitanju su dva ključna aspekta na kojima globalna kozmetička industrija zasniva svoj marketing i obrće nebrojene milijarde dolara zarade – negovanje lepote koja se u ovom konkretnom slučaju izjednačava sa mladošću i potrebom za njenim produžavanjem, i isticanjem, ili pak ispravljanjem pojedinih fizičkih karakteristika, koje se drže za posebno poželjne u estetskom ili, eksplicitnije rečeno, seksualnom smislu. Tako bi Kleopatrino kupanje u mleku magarice bilo mera u cilju produžavanja mladosti čija se prolaznost odrazi najpre na koži a nanošenje senke od tucanog poludragog kamenja na kapke mera koja ističe njenu lepotu.
Kod Egipćana ništa ne ostaje bez magijskog aspekta pa tako ni šminkanje. Naglašavanje očiju crnom bojom sem što je imalo praktičnu svrhu – crno oko očiju neutralisalo je blještavilo pustinjskog sunca – imalo je i magijsku: zaštitu od urokljivog pogleda. Zavodljivost izražajnih očiju naglašenih šminkom u paru sa senzualnošću koju sugerišu usne namazane karminom, preživela je od Egipta do Holivuda uprkos hrišćanskim optužbama za veštičarenje.
Magijski aspekt šminkanja koje je uvek bilo pomoćno sredstvo zavođenja održao se i onda kada se moda, a sa njom i šminka koja je početkom 20. veka počela industrijski da se proizvodi, postala dostupna širokim masama a ne samo bogatima.
Pop kultura kraja veka i početka novog milenijuma pokušala je, s promenljivim rezultatom, kroz modu i FTV da demokratizuje i glamur. Za sada se ispostavlja da je tajna glamura još uvek baš to – tajna.
Ali, od Egipta do Holivuda dug je i neravan put.
I vodi, kao i svi putevi, u Rim.
"Žena mirise i losione kupuje s preljubom na umu“, pisaće rimski pesnik Juvenal. A uvek trezveni Seneka sklonost Rimljanki da se doteruju i šminkaju vidi kao znak moralnog propadanja imperije. Rimljanke se ovim povodom nisu oglašavale ali da nisu mnogo marile za ove filozofske opomene da se zaključiti na osnovu jednog člana čuvenog rimskog zakona Lex Oppia iz 189. godine p.n.e. koji pokušava da ograniči uvoz skupe kozmetike, pre svega iz dalekoistočnih krajeva. Potražnja za ovom robom bila je tolika da je ozbiljno ugrožavala rimske državne finansije.
Rimljani su nekako još i odobravali "očuvanje lepote“ ali njeno isticanje tumačili su kao znak labavog morala. Jaku šminku nosili su glumci i prostitutke. Tradicija šminkanja muških glumaca koji su u svojim nastupima često ismevali državne dostojanstvenike protegla se do modernih drag queen-ova i njihovih kabaretskih nastupa u kojima se uz autoironičan otklon, ismeva sve što je društveno prihvatljivo i politički korektno.
Imućne Rimljanke su među kućnim robljem držale i cosmetae, robinje posebno vešte u šminkanju, pravljenju frizura i ukrašavanju. Ima neke poetike u činjenici da reč kozmetika i svemir imaju isti koren u starogrčkoj reči kosmos sa dvostrukim značenjem reda i ukrašavanja.