Podsećam vas na završnu scenu iz kultnog filma „Sati“, tokom koje junainja Klarisa Von upoznaje majku svog prijatelja koji je izvršio samoubistvo tog istog dana. Suočena sa pitanjem, koje je opsedalo i samu Virdžiniju Vulf čiji život i pisanje romana „Gospođa Delovej“ film na vrlo zanimljiv način rekonstruiše, da li zaista ima smisla živeti, Klarisa pronalazi odgovor. Završna scena je u svakom smislu katarzična, jer junakinja, kao i sama gospođa Delovej u romanu, zaključuje – život jeste i bez obzira na sve – vredan življenja.
Virdžinjija Vulf nije uspela u onome u čemu jeste njena heroina. Izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, 1941.godine. Pored romana, iza sebe je ostavila i šest knjiga pisama, a u poslednjem, oproštajnom i upućenom suprugu, ona afirmiše vrednost života uprkos tome što sama više nije mogla da nastavi dalje. Simbol vrednosti života u romanu, kao i, na svoj način, u filmu, jeste – starica. Ogledalo volje, iskustva i trajanja. Ogledalo vrednosti postojanja. Međutim, pitanje je – Kada i u kom trenutku toga postajemo svesni.
Karl Gustav Jung se često pitao zbog čega su ljudi tako čudni, da su im „neophodne“ katastrofe u sopstvenim životima da bi shvatili lepotu koja im izmiče, vrednosti na koju zaboravljaju, da bi ispravili greške koje čine. Otuda i razlog za paralelu sa ostvarenjem reditelja Stivena Deldrija, rađenom prema istoimenom romanu „Sati“, Majkla Kaningema. Završna scena, tj.veliko finale storije koja prikazuje život žene u samo jednom danu (baš kao i Vulfova), s tim što je ovde reč o tri žene koje žive u tri sasvim različite epohe od Engleske s kraja devetnaestog veka do naših dana, potvrđuje da je moguće učiti iz tuđeg isustva.
Nisu nam neophodna ozbiljna istraživanja da bismo zaključili da u stvarnom životu obično nije tako. Gotovo niko ne uči na greškama drugih. Jednostavno, kao što je razmišljao Jung, mora da počini svoje. I to sasvim do samog ruba, do one ivice koja izaziva sudar sa vekovnom istinom – danas jesi, sutra nisi. Ili, hamletovski – „biti ili ne biti“, ali tada, obično odlučuje dobra ili loša sreća, a ne čovek sam. Najvažnije je –šta će se događati u jutro sledećeg dana, odnosno, ukoliko nam, dobra sreća (prijatelj, porodica, lekar, pravo vreme, brza reakcija, povoljna okolnost) dodeli – drugu šansu!
Kroz ovu priču osvrćem se na ljude koji su, zahvaljujući toj drugoj šansi, zaista osetili šta znači stari i poznati pojam – renesansa (fr.„re“ i „naissance“ - ponovno rođenje). Može se to narodski nazvati i „opamećivanjem“ ili trenutkom kada se čovek jednostavno trgne iz dremeža u koji je uljuljkan navikama, lenjošću, izgovorima. Mnogi, u tim ključnim trenucima, ponavljaju reči još jednog filmskog junaka, Lestera Brauna (vanserijska interpretaciji Kevina Spejsija u Oskarom nagrađenoj „Američkoj lepoti“).
Jer, „tako je mnogo lepote na svetu“, tvrdi on, a to što većina nas ne razume smisao tih reči, pripisuje neiskustvu sa sigurnim uverenjem: „Nemate pojma o čemu pričam. Imaćete jednog dana.“ I to isto saopštava u momentu rastanka sa životom za čiji je svaki, čak i najbanalniji trenutak – „neizmerno zahvalan“. Šta, dok mu se oči sklapaju zauvek, navodi kao vredno?
Ležanje na leđima u đačkom kampu i posmatranje zvezda, toplina ruku njegove bake sa kožom zgužvanom kao papir, crveni kadilak rođaka Tonija, prvi susret sa svojom budućom suprugom, rođenje ćerke...To, specifično čulo, zapostavljeno, prekriveno sivilom svaodnevice ili „životnom prozom“ (Hegel), budi se u momentima kada počinjemo da otkrivamo vrednost života kao takvog. Tek tada, „ples kese na vetru“ postaje čista poezija, ljudi jednostavnije i pametnije uspostavljaju skalu prioriteta, svest o neprocenjivom gubitku menja rakurs doživljaja i sebe samog i sveta koji je oduvek bio tu. Mnogi tek tada otkrivaju lepotu življenja u svom domu, čar sedenja u omiljenoj fotelji, neuporedivu lepotu pogleda kroz prozor svog stana, istinsku udobnost kreveta u kojem spavaju godinama, važnost bliskih ljudi, boje jutra, čitav jedan okean malih stvari koje imaju moć da neizmerno usreće i obraduju. Sve to pod pretpostavkom da se loše ili čak, opasno iskustvo kapitalizuje na pravi način. U protivnom, i druga šansa se polako, ali sigurno traći i odbacuje. Zbog toga bi bilo poučno završti sa Vorholom. „Nema boljeg iskustva od lošeg iskustva“, tvrdio je filozof pop kulture sa najupečatljivijom perikom u njujorškoj diskoteci 54.
REALNI SUSRET SA „DRUGOM ŠANSOM“ – ISPOVESTI SA JEDNOG FORUMA:
“Sada imam skoro 22 godine i ne hodam najnormalnije, hodam sa dva štapa, ali uključena sam u život,studiram, vozim auto,imam novo društvo, izlazim, postoji par stvari koje ne mogu da izvedem npr. trčati,ali imam mnogo stvari na kojima mogu biti zahvalna. I kad počnem da se brinem recimo oko ispita ili bilo cega sličnog, pomislim hvala Bogu na takvim problemima. Pišući ovo baš mi je dobro došlo da se podsjetim kako to nista nije važno,ustanem ujutru sama, mogu dohvatiti sebi šta god mi treba. NiŠta me ne boli. I pogled na nebo koje je divno jer meni ne treba nista vise.” Devojka (22), bivša alkoholičrka
“Početkom prošle godine bio sam teško bolestan, čak toliko da mi je i život bio ugrožen. Skoro devet meseci trajala je borba i na kraju sam uspeo da se oporavim. Bio je to najteži period u mom životu i tada mi je mnogo nedostajao tenis, sport kojem sam posveti život. Sada, zahvaljujući drugoj šansi, shvatam smisao i vrednost životne borbe i neprocenjivos uspeha u njoj.” Mladić (19), profesionalni teniser
“Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima ...Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.” Citat na blogu posvećenom piscu Borislavu Pekiću