Đukanović, koji je 1992. bio predsednik opštinske vlade u Bratuncu, sugerisao je da su u aprilu te godine Muslimani sami izrazili želju da napuste Bratunac.
Svedok je izjavio je da mu je u aprilu 1992. tadašnji predsednik SO Bratunac Nijaz Dubičić kazao da namerava da iz Bratunca izvede sve Muslimane koji to žele, zatraživši da opštinske vlasti daju obezbeđenje.
Ne negirajući da su srpske snage u maju 1992. počinile zločine nad Muslimanima u Bratuncu i okolini, Đukanović je tvrdio da o tome nije imao saznanja u trenutku događaja.
Sugerisao je da su premeštanje i ubistva Muslimana bila posledica napada muslimanskih snaga na kolonu JNA i ubistva lidera Srpske demokratske stranke u Srebrenici Gorana Zekića.
Posle napada na kolonu JNA, Đukanović je "čuo" da su "neki Muslimani" bili dovedeni u hangar bratunačke osnovne škole, a, nešto kasnije, i da su u tom hangaru i na obali Drine pronađeni leševi.
Nakon ubistva Zekića, po rečima svedoka, tadašnji lider SDS-a u Bratuncu Miroslav Deronjić naredio je "razoružavanje" muslimanskog sela Glogova, ali krizni štab, na čijem je čelu Deronjić bio, nije naložio da se "bilo ko ubije".
Deronjić je pred sudom u Haagu priznao krivicu za ubistvo 64 Muslimana u Glogovi i osuđen je na 10 godina zatvora, nakon što je sarađivao sa tužilaštvom i svedočio na više suđenja, uključujući i protiv Slobodana Miloševića. Na izdržavanju kazne u Švedskoj, ubrzo je umro.
Posle napada na Glogovu, Đukanović je, kako je posvedočio, znao da su Muslimani dovedeni na fudbalski stadion u Bratuncu i da su ih obezbeđivali "dobrovoljci".
Na pitanje o tome, šef bratunačke policije odgovorio mu je da ima naređenje da se ne meša u akcije "vojske i vojne policije".
Svedok je, po izjavi koju je dao, kasnije čuo da su muškarci sa stadiona prebačeni u osnovnu školu, gde su neki bili ubijeni. Krizni štab, čiji je član bio, zatim je odlučio da zarobljenike "spasi" tako što će ih prebaciti na Pale. Zbog "problema" koje su pričinjavali, štab je odlučio i da otera dobrovoljce.
Đukanović je tvrdio i da Karadžić nikada ništa nije naredio kriznom štabu u Bratuncu. Pri tom iskazu, ostao je i nakon što mu je, tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Karolin Edgerton pokazala dokumente samog kriznog štaba sa sednice na kojoj je razmatrano "Karadžićevo naređenje".
Sličan iskaz o zlodelima u Bratuncu dao je i pripadnik vojne policije tamošnje Teritorijalne odbrane Dušan Mićić. On je izjavio da je u školi u Bratuncu video nepoznate osobe u uniformama JNA kako odvode i dovode ljude, ali da mu je bilo naređeno da se ne meša u njihov posao, pod pretnjom otpuštanja.
Svedok je kazao da njegova jedinica nije imala ništa s Muslimanima zatvorenim u školi, ali da je dva autobusa sa zarobljenicima otpratila do muslimanske teritorije, dok su ostali bili prebačeni na Pale.
Mićić je posvedočio i da je, kao pripadnik Posebnih jedinica policije RS, u julu 1992, posle pada Srebrenice, bio u Potočarima, gde su bile okupljene hiljada muslimanskih izbeglica, ali da nije video odvajanje muškaraca od porodica.
Sugerisao je da su se Muslimani, koji su u koloni pokušali da se šumom probiju ka Tuzli, predavali srpskim snagama posle međusobnih borbi. Te zarobljenike, međutim, čuvali su vojnici koje nije poznavao.
Za masovno ubijanje muslimanskih zarobljenika u Bratuncu i selu Kravica, 13. jula 1995, Mićić je, kako je izjavio, čuo kasnije.
Optužnica Karadžića tereti za genocid nad oko 7.000 srebreničkih Muslimana u danima nakon što je Vojska RS, čiji je on bio vrhovni komandant, 11. jula 1995. zauzela Srebenicu. Prvo u nizu masovnih ubistava počinila je policija RS u skladištu u Kravici, usmrtivši oko 1.000 Muslimana. Te noći bilo je i sporadičnih ubistava u Bratuncu.
Odbranu pred Haškim tribunalom, Karadžić - koji je optužen i za terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem, te uzimanje za taoce "plavih šlemova" UN, nastaviće sutra.
(Izvor: Kurir)