"Pozdrav Azri" je samo jedno od imena na line up-u Long Night festivala. Ali ime vredno pažnje, i vredno svih predivnih momenata koje ćemo doživeti uz toliko poznate pesme ove legendarne grupe... Možda i nije "to baš to" bez jedne od najupečatljivijih figura na rok sceni koju je bivša Jugoslavija ikada imala, ali Džoni Štulić je tu, u svojim pesmama, koje volimo i koje želimo da otpevamo zajedno sa bivšim čanovima benda "Azra", Borisom Lajnerom i Mišom Hrnjakom, sa kojim smo imali čast da razgovaramo...
Šta je za Vas lično, i kao muzičara, najpozitivnije u činjenici da ste bili deo jednog od najvećih bendova na ovim prostorima, a šta Vam je, možda, teret?
- Nema tereta, najpozitivnije je što rokenrol živi i što neće nikad umreti. Rokenrol muzika je meni oduvek prisutna, čak iako nisam bio na bini mnogo godina...
Postoji li išta što Vam smeta u toj priči, možda u odnosu javnosti prema svemu onome što se sa Azrom dešavalo?
- Ono što mi malo smeta, moram priznati, je to što ima svega po tom internetu... Ne sme se verovati svemu što tamo piše. Ponekad se slatko nasmejem kad nešto šročitam (smeh), i nađem nešto o sebi i nešto što sam ja navodno rekao.
Koliko ste vi tada, kao bend, bili svesni uloge koju će bend imati na muzičkoj sceni? Da li ste uopšte razmišljali o tome?
- U to vreme ne, bili smo mladi, nije nama bilo jasno da će to ostaviti ovakav utisak, duboki pečat. Evo, mi sad kad sviramo, tu je druga, i čak treća generacija. Ne oni ljudi koji su onda bili sa nama i uz nas, nego njihova deca, pa čak i unuci. Nose majice, pevaju, znaju pesme, uživaju, vole i poštuju... A meni je samo drago, drago, drago... Meni je srce prepuno!
Dugo niste bili na sceni. Zbog čega?
-
Nisam bio na bini do pre nekoliko godina kad sam se našao sa Lajnerom i priključio se njegovom projektu „Pozdrav Azri“. Onda sam se ponovo popeo na binu i trebalo mi je malo vremena da se povratim i uključim, uz te mlađe muzičare koji su takođe u bendu.
Koliko Vam je to nedostajalo u međuvremenu?
- Pa, jeste mi nedostajalo, puno. Samo život me poveo drugim putem. Azra je tri i po godine u mom životu, od mojih 53, znači, jedan mali deo mog života, ali značajan deo koji me je obeležio i eto ni danas ne mogu, niti želim, da se isključim iz toga. Ali što se same muzike i rokenrola tiče, to je bilo i ostalo prisutno u mom životu.
Postoje različita mišljenja u javnosti o projektu „Pozdrav Azri“... Vi niste imali problem sa tim da se priključite?
- Ja sam bio prisutan kad se taj projekat stvarao. Danas ima puno bendova i puno mladih ljudi koji obožavaju i sviraju tu muziku, i skidaju stvari, vole... A meni i Borisu, koji smo bili tu kad se ovaj projekat stvarao je samo drago da se to sluša i da možemo to da odsviramo.
Razlog „protivljenja“ nekih možda leži u tome što je teško zameniti Džonija Štulića... Kako ljudi prihvataju drugog pevača kao frontmena na bini?
- Nema frontmena. Frontmen je bio Džoni Štulić. Džoni Štulić je jedan. Pikaso je jedan. Rembrant je jedan. Betoven je jedan. Džoni je bio jedan, dakle, nema frontmena u bendu, mi samo volimo da odsviramo te pesme, i tu muziku koju mladi žele da čuju, i ne samo mladi, nego i naša generacija. Nama je veoma drago da to odradimo i odsviramo. Boris i ja smo bubanj i bas gitara, mi smo ritam sekcija, temelj u tom bendu. Džoni nije prisutan u tom smislu, ali njegove su pesme koje sviramo. Sviraju ih još mnogi bendovi, ima po toj našoj staroj, nekadašnjoj Jugoslaviji bar dvadesetah bendova koji sviraju isključivo našu muziku...
A da ne govorimo o broju cover bendova koji imaju puno vaših pesama na repertoaru...
- Upravo tako! Opet, meni je samo drago kad tako sretnem nekog tako basistu koji kaže da on svira bolje taj bas od mene! (smeh)
Da li su pesme koje ste izabrali za ovaj nastup one koje su vama posebne, drage i volite da ih svirate, ili ste se birali „hitove“?
- Ograničeni smo vremenom, imamo recimo sat i po, dva, i sad u to vreme treba „stisnuti“ stvari, a ima ih toliko puno... Sad, izabrati, koju da, koju ne...morao se pronaći neki kompromis. One stvari koje su najpoznatije, koje su hitovi, koje ljudi očekuju i vole da čuju ćemo sigurno odsvirati. Biće ih još par koje možda nisu toliki hitovi, ali koje nismo ni svirali uživo u ono vreme, ali odsviraćemo ih ovog puta...