U prvi mah, muškarci koji tek treba da počnu sa treniranjem, a žene posebno, na sve načine pokušavaju da izbegnu vežbanje u grupi. Razlog tome je stereotipno uverenje da su drugi vičniji, spremniji i sposobniji na uglačanom parketu fitnes sale. Stah da će izgledati „smešno“ ili „smotano“ je inhibirajuća i nepotrebna. Interesantno je zapravo to da se isti strah javlja u pristupu bilo kojoj vrsti grupe, jer je uvek otvoreno pitanje koliko će se novi član dobro snaći u već postojećoj „ekipi“. Kada se reše početni problemi sa komunikacijom, otkrivaju se prave pogodnosti grupnog vežbanja.
Jedna devojka koja je već duže vreme vežba u određenom terminu sa još petnaest drugih žena, rekla mi je nakon izuzetno napornog treninga da na personalnom času nikada ne bi uspela da izvede ono što je u društvu ipak uspela. „Kada mi je naročito teško na treningu, pogledam druge i kažem sebi – nećeš ti jedina da odustaneš!“ – izjavila je tom prilikom. Takmičarski duh se prirodno razvija prilikom grupnog vežbanja, a on je, kada je zastupljen u zdravoj i razumnoj meri, izuzetno podsticajan. Dakle, reč je o važnom izvoru motivacije.
S druge strane, bez obzira na to kom tipu pripadate, osećaj solidarnosti sa drugim članovima grupe se prirodno rađa već posle nekoliko treninga. Logika je sledeća – „svi smo u istom sosu“. Takođe, rušenje komunikacijskih barijera donosi višestruki benefit. Ljudi se, prirodno, uvek bolje osećaju kada su deo nečega i kada u bilo kom sistemu imaju svoje, sigurno mesto. Razmena iskustava sa drugim vežbačima, komentarisanje novih programa, načina ishrane ili pak, sasvim neobavezna komunikacija, pospešuju kreativnu radnu atmosferu. Isto tako, svest o posvećenosti istom cilju u mnogo čemu daje snagu u onim trenucima kada ona definitivno ponestaje.
Vremenom, vežbači se, što je sasvim očekivano, vezuju sa svoje „kolege“ u fitnes sali, tako da ova vrsta treniranja postaje ritual za sebe i dobija još jednu novu vrstu uživanja i relaksacije. Sa aspekta zdravog života i njegovog očuvanja, to je jedan od načina da se usvoje kvalitetne navike i unapredi kvalitet života. Za trenera koji vodi jednu takvu gupu je najvažnije da napravi dobar balans, da vešto proceni svakog pojedinca i da svima pokloni istu količinu pažnje. Bilo koja vrsta favorizovanja ili pak insistiranja na greškama je u grupi mnogo opasnija. „Prozvani“ vežbač je, za razliku od personalnog treninga, svestan očiju koje su uprte u njega što doprinosi eventualnom osećaju neprijatnosti. To gamože tajno udaljiti i od grupe i od sportakaotakvog. Dakle, trener je u isti mah i pedagog ne samo instruktor. Od njega u mnogočemu zavisi da li će se svi članovi tima boriti za isti cilj ili prosto samo ogledati u očima drugih pokušavajući da procene sopstveni kvalitet i umešnost. Dakle, korak po korak. U grupi je sve mnogo lakše. Bitan je samo pozitivan stav.
Tekst: Marija Nikolić