Glavni egzekutor “zemunskog klana” Sretko Kalinić nema televizor u ćeliji pa kada ne trenira čita knjige
Glavni egzekutor “zemunskog klana” Sretko Kalinić pročitao je preko 90 knjiga, od kada je 25. avgusta 2010. godine izručen iz Hrvatske. Kako nezvanično saznajemo, pročitao je sva dela Paula Koelja i Ive Andrića. Redovno čita i Jesenjina, a na ruskom je naučio njegove pesme “Pismo majci” i “Crni čovek”. U svesci u kojoj je zapisao naslove svih knjiga koje je pročitao, navedeni su i “Blago cara Radovana”, “Kraljevstvo Hazara” i “Gradovi himere” Dučića.
Naravno, tražio je da mu donesu i “Zločin i kaznu” Dostojevskog, kao i “Kockara” i “Zapise iz mrtvog doma”.
Prema rečima njegovog advokata Slavka Petrića, pošto Kalinić već neko vreme nema televizor u sobi, jedino čime može da se bavi, kad ne trenira, jeste čitanje.
Upravi popularnog CZ nedavno je stiglo pismo zahvalnosti Dragana Jelića, koji se tereti za zloupotrebu službenog položaja. Pošto je proveo u pritvoru 452 dana, on je u pismu pohvalio “profesionalni odnos nadzornika i potpuno uvažavanje njegovog dostojanstva i poštovanje pretpostavke nevinosti”. Upitan kako je proveo to vreme u pritvoru, Jelić kaže da je čitao sve što mu je došlo pod ruku: - Čitao sam, posebno, Andrića. I on je bio u zatvoru, što se odrazilo i na njegovo pisanje.
- Nije tačno ono što pričaju o njemu da je bolestan, da je pominjao političare koji su navodno umešani u ubistvo Đinđića - kaže Petrić “Novostima”. - Nije nikoga ni cinkario, ni kasapio, već je utvrđeno da je uvek pucao iz pištolja ili puške. Sve što je imao da kaže, rekao je u sudnici.
Za razliku od Kalinića, koji vreme prekraćuje čitajući knjige, neki od osuđenih i pišu. Tako je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Ljubomir Vučković, koji je osuđen na šest godina zatvora zbog primanja mita, napisao čak šest knjiga dok je bio na izdržavanju kazne u požarevačkoj Zabeli.
Među njima su “Od malih nogu molim se Bogu”, “Kao kap vode reke Bistrice”, “Duv”. Poslednja “Tako mi je suđeno” treba da bude objavljena za nekoliko dana.
- Tamo nema nekog sistemskog slobodnog vremena - objašnjava Vučković za “Novosti”. - Slobodno vreme je ono koje ukradeš i koje sam sebi nađeš. Kako se ko snađe, tako i prođe.
Pisanje mi je bilo način da pobegnem, ali i da se sačuvam. Jer tamo se diše neki drugi vazduh, pije se neka druga voda. Ima najrazličitijih ljudi, od onih najdivnijih do ozbiljnih prestupnika, jer, bez obzira na to za šta sam osuđen, a o čemu sam pisao u poslednjoj knjizi, ja sebe nikako tamo nisam video.
(Izvor: Kurir)