Pričaju da je bio nesrećni mladi ratnik, uzburkane krvi, Srbin koji u austrougarskoj uniformi bezglavo juriša na Ruse, istovremeno i gladan i sit života... Da je iz rata, uz miris baruta, poneo i dah poljske bolnice i da je otud njegova reč teška kao cokula u rovovskom blatu, pa opet zvonka poput devojačkog smeha na kakvom potoku, u kasno proleće... Otud, kažu, njegova poetska surovost i hemingvejevska sirovost.
Vele da je bio idealista izgubljenih iluzija, sentimentalni anarhista, večiti izgnanik – svojom i tuđom voljom, rezignirani defetista, neobuzdani buntovnik, naprasit i prek, nihilistički anarhista koga je nemir nagnao na putešestvije epskih razmera, da je svagda bio u previranju i traganju: pesnik, pripovedač, romansijer, dramatičar, putopisac, esejista, memoarista, novinar, likovni kritičar, razbarušeni buntovnik i uglađeni diplomata, radikalni konzervativac svetskih shvatanja i renesansne učenosti...
Kažu da bi, da je bio reka, prolazio kroz Čongrad, Temerin, Beč, Segedin, Komoran, Ostrogon, Zagreb, Beograd, Pariz, Berlin, Rim, Madrid, Lisabon, London... i da ih je, da je samo hteo, sve mogao preplaviti svojom snagom, širinom, tamom i dubinom...
Ove godine navršava se 120 godina od rođenja jednog od najvećih i ujedno najkontroverznijih srpskih pisaca, Miloša Crnjanskog (1893–1977). Rođen je u Čongradu, u Mađarskoj, 26. oktobra 1893. godine, svoje prve stihove napisao je u Temišvaru, a u Beograd je, nakon što je Prvi svetski rat proveo u ratnoj bolnici i na frontu, došao 1919. Oprobao se kao profesor, novinar, urednik, književni kritičar, zanimali su ga film i fotografija... Kao ataše, boravio je u Berlinu, potom je izveštavao iz Španije, a period između 1935. i 1941. godine proveo je u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je preko Madrida i Lisabona stigao u London, u kome je, kao protivnik komunističke ideologije, kao emigrant živeo do 1965. Umro je u Beogradu 1977. godine.
Nagradu Srpske akademije nauka dobio je za roman Seobe, koji je u anketi Književnog magazina proglašen knjigom dvadesetog veka.
Crnjanski je još od dečačkih dana znao šta znači biti prognan, iseljen, izmešten, šta znači ne biti svoj na svome. Celoga života, on nije mogao da se skrasi, uvek ga je neka sila – unutrašnja ili spoljna – gonila na pokret. Tražio se u Rimu, Londonu, u Beču i Hiperboreji i uvek je nalazio neke tajne i neraskidive veze između svih tih mesta... Pisac takvog iskustva napisao je Seobe kao sveopštu metaforu naroda i podneblja kome je pripadao.
Roman o Londonu
Zasnovan na ličnom iskustvu samog Crnjanskog, Roman o Londonu prati život bračnog para ruskih emigranata u Londonu u godinama posle Drugog svetskog rata, koji jedva sastavlja kraj sa krajem u toj ogromnog varoši čiji zagrljaj guši... Ima li mesta sreći u posleratnom svetu u kome se ljudi, kao sardine u limenkama, prevoze na posao i s posla, u kome nema prijatelja, već samo poznanika i prolaznika, u kome je, čak i u gomili, svako sam...
Kod Hiperborejaca
Šarmom svetskog putnika i renesansnog čoveka, uz neodoljivi spoj blagosti izraza i čvrstine stavova, Crnjanski nas vodi na putovanje kroz prostor i vreme spajajući naizgled nespojive stvari: ratne strahote i lepotu rimske svakodnevice, temperament i žar juga sa ledom i beskrajem severa... I, dok on luta - ulicama Rima ili svojim sećanjima - kakve ćete samo dražesne slike imati prilike da vidite: počevši od čupavih konja sa Islanda do nežnosti bele medvedice prema svom mladunčetu, a, uz bezbroj interesantnih detalja iz bliže ili dalje prošlosti, umetsnosti i filozofije, saznaćete, na primer, i zašto je Kjerkegor raskinuo veridbu...