Pred odluku o mogućem dogovoru o normalizaciji odnosa sa Kosovom ili „kapitulaciji“ pred zahtevima moćnih (obe formulacije se ravnopravno koriste), Marković podseća na čuvene istorijske dileme koje su razrešavane srcem, a kasniji događaji su ih potvrdili kao utilitarni razum.
Kako razumete to što naši političari unose toliko dramatike u pregovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom i obaveštavaju nas o budućim teškim odlukama, iako i sami priznaju da je Kosovo izgubljeno?
- Dramatika u našem slučaju služi tome da se pokaže kako su naši političari sve pokušali, pre nego što u utorak donesu odluku. A odluka liči na narodnu bajku “Tamni vilajet” - ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se. Samo sada se u mraku ne skuplja drago kamenje.
Potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić podučava da treba da se pronađe treća varijanta Srbije, između one “kneza Lazara i Vuka Brankovića”. Kako komentarišete upotrebu mitskih slika u dnevnoj politici?
- Trenuci dramatičnih izbora, polarizovani na dve strašne alternative, nameću poređenje sa sličnim izborima u svesti jednog naroda. Nemojte suviše da krivite Srbe za mitske slike. Svi narodi imaju nekakvu nacionalnu mitologiju. Mit o izboru “carstva nebeskog” kao čin odricanja od zemaljskih dobara je omiljena tema evropskog srednjeg veka. U stvarnosti, Vuk Branković nije bio izdajnik, ali ni knez Lazar nije imao izbora. Osmansko carstvo bi pregazilo njegovu državu, ovako ili onako. Ali ovako je Kosovski boj ostao kao jedna od najuzbudljivijih priča evropske istorije.
Ima mnogo dramatike i u prizivanju razuma kao da to ne bi trebalo da je svakodnevno stanje u politici. Da li u istoriji Srba ima više primera kad se odlučivalo razumom ili srcem?
Da li smatrate da je ovo sada trenutak kada završavamo sa formiranjem države i njenih granica?
- Nikada ništa nije završeno. Osamdesetih godina niko nije ozbiljno verovao da će doći do prekomponovanja granica u Evropi. Promena granica je čak bila zabranjena najvišim međunarodnim dokumentima. Ali, budućnost granica u našem regionu može da krene u raznim pravcima, često nepovoljnijim.
- Vaše pitanje sugeriše ideju da je razumno rešenje kapitulacija pred silama kojima ionako ne možemo ništa. Problem je u tome što razumna rešenja u jednom trenutku, ne izgledaju tako čim se promeni kontekst. Uzmimo za primer 1941. godinu, kada smo čak dva puta odlučili, kako ste vi rekli, srcem. Prvi put 27. marta. Ne znajući za povoljne detalje Trojnog pakta, celokupna srpska javnost, uključujući Crkvu i intelektualnu elitu, skočila je protiv tog “razumnog” dogovora. Danas se ta prva antifašistička pobuna u Evropi omalovažava kao delo engleskih agenata, ali patrijarh sa svim vladikama, svi intelektualci i stotine hiljada demonstranata svakako nisu bili kupljeni. Šta bi ostalo od tog “razumnog” rešenja? Prvo, Hitler nije poštovao nijedan dogovor. Možda bi nam oduzeo deo zemlje i naterao nas da učestvujemo u ratu, kao što je učinio sa Rumunijom. Drugo, na kraju rata bi nas pobednička Crvena armija verovatno okupirala.
A drugačiji primer?
- Drugi slučaj je iz avgusta iste godine. Nemci su generalu Nediću objasnili šta će da rade sa Srbijom ako se ne zaustavi ustanak. U tom trenutku su partizani i četnici, još uvek nezavađeni, jedini podigli masovan ustanak u Evropi i stvorili teritoriju koju po veličini nije prevazišao nijedan evropski gerilski pokret do kraja rata, kada su Nemci u pitanju. Teritorije oslobođene kasnije, u Bosni, stvarane su u borbi sa ustašama i Italijanima, a ne Nemcima. Zato su Nemci rešili da ustanak uguše tako surovim sredstvima, koja nikada nisu koristili mimo Istočnog fronta. Ko je bio “razuman” te rane jeseni 1941. godine? Ako je popuštanje pred ultimatumom premoćne sile razuman izbor, onda su Milan Nedić i Kosta Pećanac pravi istorijski uzori. S druge strane, na dugu stazu, otpor nam je omogućio status nezavisne zemlje velikog ugleda posle Drugog svetskog rata.
Može li se povući neka linija koja bi spajala odgovorne i vizionarske političare ili državnike kroz istoriju Srbije?
- Problem sa političarima, pogotovo u malim zemljama kao što je Srbijica, jeste taj što ostvarenje njihove vizije mnogo zavisi od svetskog konteksta. Dva najuspešnija političara sa ovog tla, Nikola Pašić i Josip Broz Tito, imali su najpovoljnije moguće spoljnopolitičko okruženje. Njima bi trebalo pridodati i kneza Miloša. Njegovo spoljnopolitičko okruženje nije bilo tako povoljno, ali je on uspevao da pravovremeno odgovori na svaki izazov. Ako postoji istorijska linija koja povezuje velike državnike, to svakako nije vizija. Sva trojica su bili prilični prevrtljivci koji su, u skladu sa okolnostima, menjali svoja temeljna opredeljenja. Ali, sva trojica su uspevali da na teška istorijska pitanja nađu prave odgovore. Odlikuje ih brzina kojom su to radili. Neki put su spremali odgovor na pitanje koje se tek naziralo pa su time sticali prednost za sebe i svoju državu.
(Izvor: Tamara Spaić, Blic, Foto: FMK Facebook)