Živomir Starčević došao je juče kao najbliža rodbina Bogdanovića u njihovu porodičnu kuću da nahrani stoku i počisti štalu. Kaže da u „sablasnu kuću“ ulazi žmureći jer ne može da gleda mesta gde mu je zet pucao u sestru Javorku i sestrića Branka. Sva vrata i prozore ostavio je otvorene, „da zlo i nesreća izađu napolje”.
"Trudim se da ne pipnem ništa od nameštaja. Nemam snage da otvorim orman i pronađem njihove slike. Žao mi je sestrinih ćerki, one će ovu tugu i beleg nositi celog života. Gledam krevet gde mi je spavao sestrić Branko, nedostaje mi. Gledam sva vrata koja je razvalio Ljubiša. Pa zar je toliki bes u sebi nosio", priča Živomir brišući maramicom suze.
U prvoj izjavi koju je dala policiji, supruga ubice rekla je da Ljubiša Bodanović ima veoma preku narav i da je umeo i da je udari. Javorka Bogdanović se danas oseća bolje, dok je Ljubiša danas preminuo.
"Nema tog braka gde se muž i žena ne posvađaju. Kada su im deca bila mala, sestra je sumnjala da je Ljubiša vara sa nekom udatom ženom u selu. Kada mu je to prigovorila, on je tukao, brutalno. Znam da je bio živčan i prek. Sestra nikada nije htela to da mi prizna, a ja nisam mogao da se mešam u njihove bračne probleme. Saznao sam da je u to vreme tukao lancem za kerove i mokrim konopcem. Kada su deca porasla i kada im je sin Branko ojačao, znao je da na sestru zaviče, ali je više nije tukao. Mislio sam, nasilje je stalo, neće se takve stvari ponoviti", priča Živomir.
On dodaje da se sa sestrom Javorkom nije čuo, ali ne zato što nije hteo, već da nema snage da okrene broj telefona.
"Celu noć sam preplakao i molio Boga za njeno zdravlje. Ali, ne znam ni gde sada da se vrati. Ostala je prazna kuća, nema više ni muža, ni sina, nikog. Bolje da je Ljubiša sve ove kućerine i štale zapalio nego što je tolike ljude pobio", odmahuje rukom i ulazi u štalu Živomir.
(Izvor: Blic)