Ivana Stamenković Sindi uspela je da besmisleno učini smislenim. Njeno učešće u Velikom bratu, nepotrebno koliko i koncert „Volim devedesete“, konačno je dobilo svoj smisao.
Lepša sestra koja je imala manje sreće, uspela je da zgrozi čitavu javnost i devedeset posto televizijske publike sa nešto malo reči kojima raspolaže. Tužno je samo što ona to još uvek ne zna. Odlučna da se predstavi kao nešto drugo, Sindi je ušla u šou kao „majka i modni dizajner“ a posle samo dve nedelje zaradila je epitet uličarke. Mogu li karikaturalne zvezde sirotinjskih devedesetih, ta raspevana margina koja je zaposela medije zemlje u raspadanju, ikada zvučati drugačije?
Ipak, interesantno je pratiti šta se sa ovim likovima dogodilo nakon što su propali kroz trulu scenu koja ih je uzdigla. Sindi sada jeste majka ali joj je podjednako stalo da zadrži status seks simbola kojoj neke nove klinke nisu ni do kolena. Uostalom, to je krajnji smisao i poruka njenog novog singla. Ima pravo jer, dokazala je u međuvremenu, ni gram celulita se ne nazire na njenim osunčanim butinama.
Priterana bedom, kao i većina njenih kolega iz tog vremena, Sindi u rijaliti programu traži isto što i njena sestra u Parlamentu. Poznatoje već da i jednoj i drugoj „samo pare fale“ i to hronično. Četvoročlana grupa „Models“ pokazuje dva jedina moguća ishoda takvih karijera. Sve te lažne pevačice, starlete, modeli, TV voditeljke u pokušaju mogu da se nadaju ili udaji za milionera ili preživljavanju na infuziji medija. Od toga zavisi da li ćemo ih sledeći put videti u bekstvu od paparaca na Bahamima ili u Velikom bratu.
Nikakvo treće rešenje nije moguće makar se starletanstvo sporovodilo bitkom protiv antena na obdaništima ili snimanjem pesmica sa porno koreografijom. Zapravo, najinteresntnije su vrednosti ove nove Sindi, Sindi u četvrtoj deceniji života. Ona, naime, najviše ceni čisto beogradsko poreklo mada ne ume da objasni zašto su joj baba i deda na Umci, neiskvaren akcenat i glatke butine.
Osim beogradske krštenice, prezira prema svakom naseljenom mestu koje ima ispod milion stanovnika, zategnutog tela i akcenta koji ne „vuče“ na unutrašnjost, Sindi nema ništa drugo. Ona govori gluposti ali ih govori pravilno, ona je čeljade iz blokova ali veruje da ima stav predratne aristokratije i nada se da su njene butine još uvek nekakva alatka. Prezire sve koji se nisu proslavili do tridesete (Nevena), ježi se stausa baba devojke (Aneta) i smatra da je seksepil suština postojanja žene.
Žena bez seksepila je nacrnji usud baš kao što je po mišljenju Maje Nikolić alfa mužjak jedina prihvatljiva forma muškosti. Sve drugo su „isfrustrirane nesrećnice“, odnosno „vagine“. Čak i kada ne donose ništa konkretno budući da je Sindi razvedena žena bez ikakvih prihoda, seksepil je blagoslov. Kada tako zvuče vipovci, čistokrvni Beograđani, koji u pola dana pola noći znaju razliku između dugoslilaznih i dugouzlaznih glasova, šta očekivati u toj strašnoj, mrskoj provinciji?
Neku vrstu lapota za sve žene koje su tridesetu sačekale same, anonimne, lica i tela preoranog borama i celulitom, a da nikada nisu naučile da „zavijaju po beogradski“? Ivana Stamenković Sindi je tužan spoj savremenih standarda za koje je starost jednaka smrti a mladost bez „neufitovanosti“ dostojna prezira i užasnog balkanskog provincijalizma. Žena koja smatra da je „rad stvorio čoveka a nerad gospodina“ i dalje je samo netalentovana, lenja balavica iz devedesetih koja nema šta da ponudi ali zahteva da bude „puštena u disko“. Budući da je adekvatna nadoknada u tridesetim izostala, Sindi kreće u poslednju bitku sa svojim sačuvanim seksepilom ne bi li takva kakva je bila i pre petnaest godina dobila nagradu koja joj sleduje prema njenom shvatanju Darvina. Ukoliko je butine budu poslužile a celulit zaobišao moguće je da ćemo je gledati još koji put. Recimo, u četrdesetim. Sve će biti isto samo još tužnije.
Valjda će sve te Ave i Soraje oko nje, kojima danas nije potrebno ni otvaranje usta na pozajmljeni glas da bi bile zvezde, naučiti nešto na njenom primeru. Pod uslovom da ih celulit još nije napao.