Iako je za rudarski hleb bio sudbinski vezan od rane mladosti pa do odlaska u penziju, Živorad Marković iz kraljevačkog sela Tavnik i danas, u 95. godini života, ne zna za lekare i lekove.
Živi sam obavljajući sve poslove u kući i na svom imanju. Živorad bez naočara čita knjige i novine.
"Svakog dana ustajem u šest sati, ložim vatru, čistim kuću, a zatim uz čaj od koprive s malo limuna još jednom prelistam novine od prethodnog dana dok se đaci ne vrate iz škole i donesu nove. Zatim nahranim kokoške, spremim sebi doručak, izađem na imanje gde uvek ima posla. Kad stigne 'taze štampa' ostavljem sve, jer volim da znam šta se događa u svetu. S novinama drugujem više od pola veka", kaže tavnički superdeka.
Najstariji meštanin Tavnika, prelepog sela podno Kotlenika, rado priča o svom životu, posebno o godinama provedenim u tavničkom rudniku uglja.
"U rudnik sam otišao pre Drugog svetskog rata i u njemu ostao sve do 1973. godine i odlaska u penziju. Za vreme rata proizvodnja je bila obustavljena, a posle njegovog završetka radio sam bez dana bolovanja i sata zakašnjenja. I po odlasku u penziju radio sam honorarno kao vozač u kraljevačkom preduzeću "Stoteks". Težak je to bio život, ali eto, hvala bogu, zdravlje me dobro služi. Često mi dođe ćerka Smilja iz Kragujevca, malo ređe sin iz Beograda, donesu šta treba i zadovoljan sam", kaže Živorad.
Svakoga dana on nađe vremena i za svog starog dobrog "stojadina", da ga pregleda, utegne, provoza bar nekoliko kilometara, kako bi održao kondiciju, jer su i njega, kako kaže, pritisle godine. Planira kaže da skorije kupi novi auto, samo da ga zdravlje posluži.
Živorad kaže da nema poseban recept za dobro zdravlje i dug život, ali kaže da je dobro da čovek bude umeren u svemu, radan i disciplinovan, zadovoljan onim što ima i da voli i poštuje svakog.
(Izvor: RTS)