- Zabrinut sam i za otpornost naše privrede i finansijskog sistema u situaciji duge recesije u EU, promenjenih uslova finansiranja na svetskom tržištu i eventualnog rasta riziko premije naše zemlje. Ovde su nužne reforme i ne smeju se odlagati za posle privredne recesije jer je pitanje da li iz recesije uopšte možemo izaći bez ozbiljnih promena - kaže Šoškić.
Jesu li su u pravu oni koji tvrde da smo blizu kiparskog scenarija?
- Nijedna zemlja nije potpuno otporna na finansijske krize, pa ni Srbija. Pravovremena, inteligentna i odlučna ekonomska politika može bitno smanjiti takve rizike. To, međutim, zahteva političku elitu kojoj je važnija dugoročna stabilnost i razvoj zemlje od kratkoročnog političkog rejtinga.
Kako u tom smislu, ocenjujete prvih 300 dana ove vlade?
- Okolnosti nisu jednostavne, ali bilo je puno obećanja, bez do sada dovoljno vidljivih rezultata, posebno u oblasti reformi i afirmisanja stručnosti i departizacije.
Da li bi nedobijanje datuma za pregovore sa EU bilo korak unazad za ekonomiju?
- Smanjivanje izvesnosti našeg članstva u EU umanjuje i interes stranih investitora za ulaganja i utiče na riziko premiju zemlje od koje zavisi cena finansiranja našeg javnog duga.
Politička nestabilnost diže kamate
Da li su zaista ranije pitanja poput saradnje sa Hagom, a danas pregovori oko Kosova, značajno uticala i na cenu po kojoj se ovde zadužuju građani i privreda?
- Svaka, pa i ova, otvorena međunarodna politička pitanja utiču na rast riziko premije zemlje i time na više kamatne stope u zemlji, niže strane direktne investicije i višu cenu finansiranja našeg javnog duga.
Nivo javnog duga je iznad zakonski utvrđenog limita. Ulazimo li u zonu neodrživog nivoa zaduženja?
- Javni dug Srbije ima nepovoljnu strukturu. Uglavnom je u rukama stranaca i u deviznom znaku. Nepovoljna je i struktura onoga iz čega dug treba da vraćamo. U našem bruto društvenom proizvodu nedopustivo je malo učešće produktivnog i izvozno orijentisanog sektora. Zato današnji nivo javnog duga veoma treba da brine. Nikako ne smemo da se lažno hrabrimo time što još uvek relativno lako možemo da se dodatno zadužujemo jer to više zavisi od međunarodnih okolnosti. Globalno, ponuda novca je obilna i jeftina, ali to se može promeniti.
Kako u takvim okolnostima obezbediti sposobnost izmirivanja obaveza države, stabilnost na deviznom tržištu i stabilnost finansijskog sistema zemlje?
- Mislim da je u pitanju nedovoljna realna moć domaće privrede i građana da prihvate dodatne kredite, ali i da redovno izmiruju svoje obaveze po njima.
Da li ste saglasni s tvrdnjama da je kurs danas realno stabilan?
- Po nekim karakteristikama današnja stabilnost kursa podseća na stabilnost tokom 2011, ali ne po svim. Sličnosti su u tome da je u periodu pre uspostavljanja relativne stabilnosti kursa, velikim intervencijama NBS na deviznom tržištu izvučen značajan deo dinarske likvidnosti, čime je dinar učinjen skupljim. Sličnosti za oba perioda stabilnosti su i da je NBS sprovodila restriktivnu monetarnu politiku i da se država dodatno zaduživala u devizama. Razlike su u tome što se danas pokreće i izvoz automobilske industrije sa perspektivom da raste učešće domaćih komponenti u tom izvozu i da neto izvoz bude veći u budućnosti. Druga razlika je da je danas vrlo ozbiljna recesija u zemlji i da je bitno manja potrošnja stanovništva i privrede, te da je to dovelo do manjeg uvoza, pa time i manje tražnje za devizama.
Ipak, kako je moguće da imamo jedino valutu stabilnu. Nestabilne su nam i privredne prilike i promet, inflacija...
- Naša ključna sistemska greška i ozbiljan problem privremene stabilnosti deviznog kursa je što visoko učešće evra i indeksacija za kurs evra čini osnovni alat monetarne politike - referentnu kamatnu stopu - nedovoljno efikasnom, a naš finansijski sistem nestabilnim. A to, sa svoje strane, uzrokuje potrebu za restriktivnijom monetarnom politikom nego što bi bilo potrebno u zemljama sa dobro uređenim finansijskim sistemom i konkurentnijom privredom. Dakle, kurs je realno stabilan, uz cenu koju plaćamo svi.
Kao guverner ste branili monetarnu politiku kojoj je cilj kontrola inflacije, a ne kursa. Mislite li da je to i dalje dobro rešenje?
- Srbija je 2008. izabrala dobar okvir monetarne politike: ciljanje inflacije uz fleksibilan devizni kurs. Danas mi se, međutim, čini da mnogi koji bi trebalo da su podržali taj izbor zapravo nisu razumeli i ne razumeju ni danas šta to zapravo znači. Države bi, po pravilu, želele da ostvare nemoguće trojstvo: da privreda i građani mogu slobodno da plaćaju i primaju sredstva iz inostranstva, da upravljaju svojim novcem i utiču na njegovu cenu i da je devizni kurs stabilan. Ovo je u ekonomskoj teoriji poznato kao „nemoguće trojstvo“, jer se mogu ostvariti samo dva cilja. Izbor pred kojim se svaka zemlja nalazi je da li želi stabilan, odnosno, fiksiran kurs uz odricanje od svog monetarnog suverentitet ili želi da ima sopstvenu monetarnu politiku. Srbija je tad izabrala ovo drugo.
Ali, kako se NBS bavi ciljanjem inflacije, ako je glavni pokretač poskupljenja država?
- Uveren sam da je ciljanje inflacije optimalan, ali i ambiciozan izbor za Srbiju. Za uspešno sprovođenje ciljanja inflacije ključno je da fiskalna politika nema dominantan uticaj na makroekonomske tokove, da se koristi monetarni suverenitet, odnosno da domaći novac koji imamo i možemo da kontrolišemo ujedno i koristimo, i to za sve funkcije novca: kao sredstvo plaćanja, čuvanja vrednosti i obračuna.
Danas to nije moguće. Znači li to da je, onda, bolje da imamo fiksan kurs?
- Ako nismo sposobni da se ponašamo kao monetarno suverena zemlja, ako nismo sposobni da imamo nezavisnu monetarnu politiku i ako nismo sposobni da obezbedimo stabilno nizak i kontrolisan nivo javnog duga i budžetskog deficita, onda su sasvim na mestu i razmišnjanja o inferiornim i za zemlju manje korisnim monetarnim režimima.
(Izvor: Blic)