Uneti malo boje u život ... svi znamo šta to znači – razbiti dosadu, promeniti stvari, dati nov život nečemu, udahnuti novu svežu energiju. Bilo da je reč o promeni boje kose, garderobe ili detalja na njoj, krečenju kuće, farbanju saksija i starih komada nameštaja ili, metaforički, preseljenju, novom poslu, novoj avanturi. Ne možemo utvrditi od kad datira ova metafora ali nije teško pretpostaviti da potiče iz vremena kada boja nije bila ovako lako dostupna u svim svojim tonovima i nijansama koje se daju zamisliti. Kad je bila retka i skupocena i dobijala se manje ili više komplikovanim procesima obrade onoga što je priroda, bilo kroz minerale ili biljke, ponudila na raspolaganje.
Izuzmemo li simboliku boje cveća, još uvek žilavu podelu na muške i ženske boje, te emocijama nabijeno značenje nacionalnih boja, nismo više preterano skloni da se zamaramo tumačenjima posebnih značenja neke određene boje.
Međutim, nije oduvek bilo tako.
Moderni ljubitelj umetnosti silno bi se iznenadio kada bi bio u situaciji da vidi, recimo atinski Akropolj, na vrhuncu njegove slave, u drugoj polovini V v.p.n.e. Antički mermerni hramovi, kao i kamena plastika koja ih je ukrašavala, bili su, naime, obojeni. Dobar deo definicije pojma klasičnog u umetnosti danas zasnivamo na pogrešnoj pretpostavci o odsustvu boja. Probajte da zamislite crvene i plave štitove, žute kacige, u crveno, plavo, zeleno i žuto obojene detalje sitne ukrasne plastike grčkih hramova. Ide teško, zar ne? Ali, antički hramovi čijim se ostacima danas divimo zbog matematičkog sklada proporcija kojima odišu, bili su upravo takvi – šareni i živopisni.
Sledi novo iznenađenje kad šetnjom kroz istoriju umetnosti dospemo do Srednjeg veka. Navikli smo da ga nazivamo „mračnim“, zbog mračnjaštva koje je kroz neupitnu dogmu širila svemoćna crkva koja je neprikosnoveno vladala životom ljudi. Međutim, u istoriji umetnosti nije bilo perioda čija je estetika tj. poimanje lepog, do te mere bilo zasnovano na bojama i svetlosti. Sam bog je, po tumačenju srednjevekovnih mističara, izvor sveg sjaja i svetlosti vidljivog sveta i u srednjevekovnim spisima pominje se kao „sjaj“, „oganj“ i „blistavo vrelo“.
U skladu s ovakvom estetikom na ceni su bile čiste, jarke i jasne boje, bez senki i nijansi, boje koje „isijavaju“. Prirodno, zlato je, upravo zbog ovih svojih kvaliteta bilo na posebnoj ceni. Na skupocenim vizantijskim ikonama i mozaicima svetitelji su predstavljeni na pozadini od zlata koja je poništavala zemaljsku dubinu i podrazumevala negaciju vremena. Zlatna boja je ne samo oduzimala prostornu dubinu već je i sprečavala figure da pokažu svoju telesnost i da se kreću. Kao apsolutna boja, koja ne poznaje razlike u intezitetu i ne trpi mešanje s drugim bojama, predstavlja hromatski ekvivalent ideji beskonačnosti. Ujedno je bila i simbol božanske svetlosti i to ne one koja obasjava svet već koja postoji sama po sebi u smislu božanske energije.
Tanki listići zlata bili su i nezaobilazan ukras skupocenijih srednjovekovnih iluminiranih rukopisa a Vizantija je sem ka zlatnoj, posebnu sklonost pokazivala i ka plavoj boji, danas poznatoj kao „vizantijsko plavo“, koja se dobijala iz skupocenog poludragog kamena lapis lazuli.
Na srednjevekovnim minijaturama svetlo kao da zrači iz stvari, kao što se može videti ne samo u delima flamanske i burgundijske minijature poznog srednjeg veka, kakve su one iz čuvenog Molitvenika vojvode Berija, već i u delima ranog srednjeg veka, na primer na španskim minijaturama sa silovitim kontrastima žute i crvene, ili plave, ili minijaturama iz doba Otona, na kojima sjaju zlata pogoduju hladne i svetle boje kao što su lila, plavozelena, plavičastobela.
Srednji vek čvrsto veruje da sve u univerzmu ima značenje i izvan prirode.
Svemu se pripisuje mistično značenje - životinjama, kamenju, biljkama. O tome svedoče brojni bestijarijumi, rasprave o dragom kamenju i herbarijumi, popularni u to vreme. Slično je i sa bojama kojima se pripisuju pozitivna ili negativna značenja, a ponekad i jedna i druga, pošto, prema srednjevekovnom simbolizmu, jedna stvar može imati i dva suprotna značenja, zavisno od konteksta u kome se posmatra. Bela tako simbolizuje čistotu, devičanstvo, nevinost i vrlinu. Žuta obnavljanje i nadu, mada i kukavičluk. Narandžastoj se, zbog toga što predstavlja boju vatre, pripisuje značenje hrabrosti, snage i izdržljivosti. Zelena, onda kao i sada, simbolizuje prirodu, plodnost, obilje. Crvena je nabijena simbolikom – moć i uticaj, ali i krv Isusa i hrišćanskih mučenika, pokajanje i poniznost. Plava simbolizuje nebesku milost zbog čega se Bogorodica u slikarstvu često predstavlja u plavom ogrtaču. Braon se dovodi u vezu sa zemljom i siromaštvom, a samim tim i monasticizmom.
Vrhunac srednjevekovne mistike boja i svetlosti ogleda se u gotičkim vitražima – velikim prozorima i rozetama gotičkih katedrala, zastakljenih komadima bojenog stakla međusobno povezanih olovnim ramom. Sunce koje je kroz njih dopiralo ispunjavalo je unutrašnjost velikih gotičkih katedrala treperavom bojenom svetlošću koja je stvarala atmosferu nematerijalnog i mističnog i sugerisala sjaj nematerijalnog, onostranog i nebeskog sveta.
Renesansa se neće odreći simbolike boja ali će u svojoj estetici naglasak sa boje skrenuti na antički smisao za proporcije, sklad i naturalizam koji je vekovima bio proteran iz sveta umetnosti. Nezajažljiva radoznalost renesansnih umetnika okreće se sa nebeskog i mističnog ka zemaljskom i realnom. Renesansni umetnik svet posmatra širom otvorenih očiju, i to ne onim duhovnim već telesnim. Proučava perspektivu i zakone optike, biljni i životinjski svet koji više nije onako fantastičan i čudovišan kao u srednjem veku, a svoja platna boji bojama kakve vidi u prirodi.
Pronalazak uljanih boja koji se pogrešno pripisuje umetnicima flandrijske renesanse, braći Hubertu i Jan Van Ajku, slikarima je omogućio ono što je do tada bilo nezamislivo – postizanje mnoštva nijansi i valera, njihovu finu gradaciju, mogućnost suptilnog senčenja i kontrastiranja svetlih i tamnih delova slike, materijalizaciju teksture najrazličitijih predmeta i stvari. Nije slučajno što su braću Van Ajk smatrali pronalazačima uljanih boja. Dovoljno je pogledati detalje sa čuvenog Van Ajkovog Ganskog oltara da bi se shvatile neslućene mogućnosti koje uljane boje u rukama istinskog umetničkog genija kakav je Jan Van Ajk bio, pružaju u materijalizaciji takvih stvari kao što su mekoća krzna i kose, glatkost i sjaj svile i svetlucavost dragog kamenja.
Venecijanski renesansni umetnici, Đorđone, Ticijan, Veroneze i Tintoreto, bili su na posebnom glasu kao vrsni koloristi. Razvoj koje su uljane boje omogućile dostići će svoj vrhunac u delima ovih umetnika u XVI veku. Mletačka slikarska škola će u domenu boje postati vodeća u Evropi i ostaće izvor iz koga će se razviti moderno shvatanje slikartsva i boje uopšte. Međutim, biće potrebno da protekne još nekoliko vekova i da se dogodi još jedna umetnička revolucija, da se boja u slikarstvu oslobodi zatvorenog prostora enterijera i izloži se punom dejstvu sunčeve svetlosti.
Tu drugu veliku umetničku revoluciju izveli su slikari impresionisti krajem XIX veka. Impresionisti su bili ti koji su slikarstvo konačno oslobodili služenja ideji i ideologiji i najavili njegovu punu umetničku nezavisnost konačno ostvarenu nekoliko decenija kasnije u delima prvih apstraktnih slikara. Impresionisti odbacuju mitologiju, religiju, istoriju i napuštaju atelje da bi otišli u prirodu i ostvarili stari Rusoov san o povratku prirodi i pravim vrednostima života. Tek sa impresionistima slikarstvo upoznaje vreo letnji dan, jesenju izmaglicu, rascvetale livade, vetar, sneg, vlagu. Impresionisti su slikari svetlosti i pokreta, neuhvatljivog i promenljivog, treptaja i neprestane metamorfoze pod uticajem svetlosti. Oni otkrivaju, baš kao i onovremena nauka, da crna i bela u prirodi ne postoje i da se svetlost sastoji od osnovnih boja – plave, crvene i žute i njihovih komplementara – narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga kad slika senku impresionista upotrebljava jednu od hladnih boja, plavu ili ljubičastu, a kad slika osvetljene partije, uzima boju visokog intenziteta. Da bi uhvatio kolorističke metamorfoze u prirodi do kojih dolazi usled promene osvetljenja, slikar je morao da reaguje brzo. Njegov potez je žustar i iskidan jer mu je važnije da što autentičnije zebeleži svoje zapažanje nego da iscrpno opiše predmet. A boja postepeno gubi svoj simbolični smisao kojim ga je zaodenula mistika prethodnih vekova. „Pokušao sam da crvenim i zelenim izrazim strašne ljudske strasti“, napisaće Van Gog u pismu svom bratu. „Umesto da tačno prenosim ono što mi je pred očima, ja samovoljno upotrebljavam boju kako bih se snažno izrazio“, piše Van Gog. I, zaista, nemoguće je neosetiti umetnikovu unutrašnju psihičku dramu pri pogledu na njegova dinamična i ekplozivna platna sa sirovim bojama nanetim nervoznim, isprekidanim potezima u gustim pastuoznim nanosima.
Slikarstvo se nije promenilo samo spolja, u temi, već još više iznutra, u svom biću, pa je zbog toga moralo da stvori nova sredstva u čemu je boja i njena upotreba odigrala ključnu ulogu.
Ideja o autonomiji začeta kod impresionista, koja je slikarstvo videla kao zaseban kosmički univerzum, brzo se razvijala.
Vrhunac je dostigla u apstraktnom ili bespredmetnom slikarstvu. Vasilij Kandinski bio je prvi umetnik koji je naslikao sliku bez ikakvog predmeta. U svom apstraktnom slikarstvu on je razrađivao kosmičke zakone slike u kome boje ostvaruju značenje nezavisno od asocijacije na realno. Tako zeleno za njega nije boja trave već „duhovno gašenje“, plavo ne označava nebo već „duhovnu dubinu“, belo nije boja snega već „ćutanje koje nije mrtvo“, kao što je crno „večito ćutanje bez mogućnosti i nade“. Boja je dobila isto simboličko značenje koje ima zvuk u muzici.
Sličnu slikarsku metafiziku svojim delom ostvaruje i Pit Mondrijan koji je verovao da iza „promenljivih prirodnih formi leži nepromenljiva čista stvarnost“ koju je izražavao svojim karakterističnim slikama pravih linija i plošnih boja, osnovnih - crvene, plave i žute i dve neboje - crne i bele.
Vrlo je verovatno da opčinjenost bojama koren vuče iz vremena kada je ona bila znak bogatstva i raskoši. Da bi pokazali svoju moć pripadnici viših društvenih slojeva kitili su se zlatom i dragim kamenjem i oblačili u haljine obojene najskupocenijim bojama, kao što je purpurna. Veštačke boje, koje su se dobijale od minerala ili biljaka i prolazile kroz složenu obradu, predstavljale su, dakle, bogatstvo, dok su siromašni nosili tkanine bledih i neuglednih boja. Raskoš boja i sjaj dragulja predstavljali su oličenje moći, zbog čega su i bili predmet želje i divljenja.
Danas smo u mogućnosti da do krajnosti koristimo boje u ekspresionističke ili čisto dekorativne svrhe. Kroz enterijer, lični modni izraz ili kreativnost ispoljenu kroz aranžiranje buketa, slikanje ili neku drugu kreativnu aktivnost, možemo izraziti sopstvenu ličnost.
Bilo da bojama pripisujemo simbolična značenja ili ne, svako od nas je u stanju da „oboji“ život po sopstvenom senzibilitetu. A to je jedna od velikih privilegija vremena u kome živimo. Iskoristimo je.