Posle legendarnog uličnog prodavca Naska iz Beograda, pronašli smo još jednog heroja koji svaki dan napornim radom i ljubavlju prevazilazi sve životne prepreke.
"Lepe su nove, blistave knjige koje mame iz izloga knjižara, ali i ove naše “našminkane stare dame” imaju svoju posebnu čar”, počinje svoju priču za portal Nadlanu.com Verica Poledica, dugogodišnji prodavac knjiga.
Verica Poledica nije od onih ljudi koji kukaju na loš život već se odlučno bori sa svim nedaćama. Život je od rođenja nije mazio, jer je rođena kao dete razvedenih roditelja i živela je sa bakom dok se nije udala. Spas od siromaštva i lošeg života uspela je da nađe u knjigama.
"Dok su druge devojke gledale po izlozima haljine i cipele, ja sam dane provodila ispred knjižara. Radovala sam se svakoj novoj koju pročitam kao najvećem daru, a knjige doživljavam kao putovanje. Ni tada, a ni sada sebi nisam mogla da obezbedim putovanje u neku daleku zemlju, pa mi je knjiga bila jedini spas", kaže Verica, koja je kroz školovanje bila uvek “vukovac” i đak generacije.
Rođenjem ćerke Nevene počinje, kako kaže Verica, najteži period njihovog života. Nevena je od rođenja imala psihičke probleme i epilepsiju, a doktori su otvrdili da je njeno oštećenje oko 70%.
Komisija za tuđu negu i pomoć ih je tri puta odbijala uz objašnjenje da Nevena nije dovoljno oštećena !?
Nije im preostalo ništa drugo nego da se sami bore za zdravlje svog deteta. Da bi uspela da se posveti negovanju svog deteta, Verica je odlučila da napusti posao u Pošti i spletom srećnih okolnosti počela je da prodaje knjige na ulici. Prvu tezgu je imala na platou kod Filozofskog fakulteta, a kako su inspekcije bile sve rigoroznije, morala je stalno da se seli sa mesta na mesto.
Do skoro su morali da prodaju ulice na betonu, ali onda je Jovan Ćirilov odlučio da im pomogne
Komunalna policija je jednog dana odlučila da im oduzme sve knjige, a to je posebno razljutilo našeg poznatog književnika Jovana Ćirilova.
"Došao je jedan dan i pitao nas zašto imamo samo tri knjige. Rekli smo mu da nam je policija sve zaplenila i da ne znamo šta da radimo. Tad nam je obećao da će sve učiniti da dobijemo dozvole i tezge i to se kasnije zaista desilo " kaže Aleksandar Obradović, dugogodišnji kolega Verice Poledice.
Posle angažovanja Jovana Ćirilova, grad Beograd prepoznao je značaj uličnih prodavaca knjige i odlučio je da im dodeli tezge u Ulici 1300 kaplara, kao i legalne dozvole za prodaju knjiga.
"Moja ćerka ne zna šta znači nema. Muž je bez posla već dugo, pa sam shvatila da moram sama da se borim. Najveća radost mi je kad se uveče pojavim na vratima sa torbama knjiga i punim kesama hrane za moje dve ćerke. Njihov osmeh uveče mi daje snagu da ustanem opet sutra i potrudim se da im obezbedim sve što žele" kaže Verica, koja je i suzu pustila kad se prisetila da je njena bolesna ćerka jedno veče dočekala sa crtežom na kojoj vidi svoju mamu sa torbama i kesama.
Iako ima težak život, onda stiže da se brine i za druge. Kao da joj nije dovoljna njena muka, nego često pominje kako je boli to što su drugi ljudi nesrećni.
Nove tezge za ulične prodavce knjiga u Ulici 1300 kaplara
"Često srećem na ulici tužne poglede i lica pa se pitam kakva njih muka mori. Ljudi su danas stalno u nekoj jurnjavi i izgube osećaj za život. Ne sete se da nekome podare osmeh, zagrljaj, toplu reč, a to treba raditi svaki dan, znate? Jer već možda sutra nas neće biti, zato nam svaki dan mora biti ispunjen", savetuje Verica i nada se da će ljudi konačno prepoznati lepotu sopstvenog života.
Njene kolege imaju samo reči hvale za nju, a najveću pomoć joj pruža Aleksandar Obradović koji joj je pomogao da uđe u ovaj posao.
"Od nas nekoliko koji prodajemo knjige na ulici Verica ima najtežu životnu priču. A ona je jedina od svih nas koja ne kuka, nego uvek pokušava da nas oraspoloži i nasmeje. Čast je imati ovakvu osobu za kolegu i prijatelja".
Kažu da je često kupci pitaju da spusti cenu neke knjige, a ni to joj nije često, jer joj je drago kad nekoga može da usreći.
I na kraju razgovora sa ovom heroinom koja nas je naučila dosta o životu, na pitanje šta bi najviše volela, dobili smo neočekivan odgovor:
“Najviše bih volela kad bi se neko sa vlasti setio da na Brankov most stavi neku visoku ogradu da se više ljudi ne ubijaju. Mnogo me potrese kad čujem da se neko ubio i što nisam stigla da mu kažem da treba da živi.”
A mi se nadamo da će doći i bolji dani za Vericu, da će neko iz zdravstvenih službi imati sluha za slučaj njene obolele ćerke i da će dočekati duboku starost u svom toplom domu, čitajući omiljenu knjigu…
Foto: Saša Džambić