Moja se majka uvek hvalila kako za trideset godina braka nikada nije preturala po džepovima mog oca. Doduše, on se nije ni trudio da sakrije svoje prevare niti je to bilo moguće u malom gradu gde svi znaju sve i pre nego što se dogodi. Kada se dogodi, tada znaju više, uživaju u filovanju, razvijanju zapleta, istraživanju uzroka i posledica. No, razmišljam, da je otac bio tajnovitiji i da je njihova veza, na primer, tri decenije mlađa, kako bi stvari izgledale? Da li bi majka uspela ostati verna svojim principima u doba digitalizovane, sveprisutne prevare kada su njenom suprugu dostupne sve sojke sa kojima se može sporazumeti, a ne samo nekoliko radodajki iz dosadne provincije. A poslovično dobronameran komšiluk nije ni od kakve pomoći osim ukoliko nekim čudom šnajderkin mali nije vrhunski haker. Šta bi se tek dešavalo da je otac poliglota i ljubitelj skupih gedžeta? Cela planeta bi mu bila na raspolaganju kao što je nama danas. Sve u svemu, džepovi su prošlost. Niko više ništa ne beleži na ceduljicu, zašto bi to ljubavnici činili. Lepi, divno dizajnirani, svemoćni i skupi gedžeti glavni su neprijatelji zauzetih žena koje drže do vernosti. Lepi, divno dizajnirani, svemoćni i skupi gedžeti glavni su neprijatelji zauzetih muškaraca koji drže do vernosti. Opasnost je u inboksu, krije se u zaključanim i otvorenim folderima, u neispražnjenom recycle binu, šiframa i kodovima.
Paradoksalno, prevara nikada nije bila dostupnija, bukvalno mami svojom lakoćom, ali zahteva finansijska ulaganja. U laptopove, računare, superiorne telefone i tablete. Kad dođe do realizacije, sve je jeftinije. Kao i nekad, i danas se može obaviti uz tarabu. Predigra guta keš. Međutim, potrebno je i znanje. Ništa od švaleracije, pardon, afere, ukoliko se, uz pomoć ponuđenih opcija, ne ume sakriti, zabašuriti, formirati posebna lista, napraviti tajni folder, isprazniti history, ukloniti tragovi, podesiti da sprava ništa ne pamti. Ni jedno jedino slovo. To je podjednako važno i za varalicu i za njegovog špijuna. I jedni i drugi moraju na brzi kurs.
Moja je prijateljica, zbog koje dobrim delom o svemu ovome i pišem, psihološkinja. Evropska unija joj je izdala sertifikat. Radi u zatvoru. Sklapa i rasklapa svest i podsvest teških robijaša kao penzioner domine. Sedam je godina u vezi. Upotrebila je sva svoja znanja da odnos izgradi na, kako kaže, zdravim temeljima. Ne interesuje je igranje igrica, ništa vruće-hladno. U ranim je tridesetim, zrela isključivo za igru otvorenim kartama. Ipak, nije propustila insistirati da njen dragi i ona razmene šifre za elektronsku poštu. Čisto da se ta otvorenost i žutim podvuče. Društvene mreže nisu koristili. Razišli su se prošle jeseni. Iz čista mira. Prezasićenje, nemi sporazum da se neko vreme ne viđaju i ne komuniciraju.
Tako je ona to shvatila i tumačila. Ipak, početkom proleća, posle više od pet meseci, pomirila se sa tim da je neko vreme u stvari trajno vreme. Jedno neopozivo zauvek. Nije ugodno, priznaćete, ispostavlja se da niste na najbolji način razumeli partnera. Očito je da se on toliko prezasitio da u ovom veku ne bi više sedao za isti sto. Logično povređena, posle dugog niza godina, ušla je u njegovu poštu. Šifru nije promenio. Jasno je da je smatrao da bi tako nešto bilo prerano i da bi na taj način izazvao njen bes. Jasno je da je znao da ona veruje u neko, a ne u trajno vreme. Na prvim stranama ništa, bio je miran. Sam, kao i ona. Hrpa poslovnih gluposti, pozivi na konferencije za novinare, njen dragi je bio spiker na radiju. Nije se tu dugo zadržala. Jurila je u drugom pravcu. Njen cilj je bila arhiva. Pošta koju je slao i primao tokom njihovih najboljih dana. Tu je našla i zgodnu koleginicu, svoju imenjakinju, koja je vešta u nameštanju smena i nekakve “ledene moskovske noći”, svakako nezaboravne, i zajedničko uživanje u dovijanju oko vremena i mesta susreta. Našla je čak i jednog muškarca koji je tvrdio da će zauvek pamtiti nekakav stisak ruke, a nekoliko stranica kasnije, pretio njenom dragom da “uzalud beži od istine”. Čitavi nizovi odavno ispisanih reči stezali su je oko vrata. Za aktere tih dopisivanja sve te emocije su bile potrošene, možda i zaboravljene, za nju su se odigravale sada. Zašto je arhvirao, zašto nije brisao? Znao je da ga je proveravala prvih nekoliko meseci u skladu sa teorijom u koju je verovala. Prvih nekoliko meseci upoznajemo partnera i tada je sumnjičavost dozvoljena. Kasnije bi trebalo da smo načisto sa tim šta mislimo o čoveku čije hrkanje trpimo u sopstvenom krevetu. Možemo li mu ili mu ne možemo verovati. Sve ređe je potezala šifru. Dobro je da je zapamila do današnjeg epifanijskog dana.
Moja druga prijateljica živi sa divnim, pomalo ljubomornim mužem. Devet su godina zajedno, što u vezi što u braku. Imaju dve ćerke. Bio joj je prvi. Nije se ona držala nekakvih tradicionalnih šablona, ali se nekako trudila da poveže prvi seks sa što je moguće više emocija. Tako je njemu, igrom slučaja, pripao taj zgoditak. Dok je u četvrtak uveče sedeo u kladionici ona je proveravala poštu. Prst joj je greškom skliznuo na slovo S kada je htela da ukuca username. Pred očima joj je iskrsla adresa split.beograd@gmail.com. Njoj sasvim nepoznata. Imala je sve mejlove svog supruga i, uredno, sve šifre. Bio sam zapanjen. Da li se šifre među partnerima razmenjuju u isti dan kada i burme ili pre toga? Nema ljubavi bez šifri. Dešifrovana veza je danas jedina moguća veza.
Kada ga je pozvala tvrdio je da ne zna o čemu se radi, smotano jer je inače potunjeni šmokljan, što je, budući na starost njihove dece, otvaralo mogućnost da duhovi iz Beograda pišu duhovima iz Splita na njihovom kućnom računaru. Nije da se već neko vreme nije bavila idejom da bi je mogao prevariti s obzirom na činjenicu da je njihov godišnji seksualni saldo, nakon rođenja druge ćerke, bio nula. A interes supruga, njegova zabrinutost što mu tridesetdvogodišnja žena masturbira kao adolescentkinja – minus dva.
Razmšljala je o bihevioralnoj terapiji, o problemima svog inače introvertnog supruga, o mogućim fiziološkim smetnjama, o sopstvenoj prezaposlenosti na kraju i o mogućem nestanku strasti. Nije to bez razloga bilo na poslednjem mestu, jer delovao je kao takav tip da bi mu se pre mogao pripisati atentatorski poriv nego neverstvo. Vođena instinktom sjurila se u history i pronašla čitav niz nepoznatih email adresa. Odlučila se da aktvira split-beograd. Ali, kako? Dosetila se da prijavi zaboravljeni password. Računala je da je suprug ili duh ostavio neku od njoj slobodnih adresa kao alternativu što se gotovo uvek traži prilikom otvaranja novog mejla. I pronašla je ono što je tražila, a nakon prvih koraka po trasi split-beograd plakala je kao kiša.
Curica je bila iz Splita, a on iz Beograda. Curica nikada nije bila u Beogradu, a tako bi “voljela”. On je obećavao da će je jednom svojim kolima dovesti. Ona se divila što je tako galantan, stariji tip sa sopstvenim automobilom. Nije propustila da pita za firmu i godinu proizvodnje. On je pisao da ga njena pitanja pale. Ona ga je pitala da li bi je tog trenutka ljubio po vratu. On je odgovorio da je strašno krut. Ona je zaključila da bi njihovo putovanje od Splita do Beograda trajalo dva dana, jer bi svako malo morali praviti pauzu. On je konstatovao kako prodire u nju svom snagom. Ona je prevodila dahtanje u smešna slova. On je pitao da li želi još.
Ona je bila napaljeno derište iz Splita ubeđeno da priča sa superiornim, starijim muškarcem iz velikog grada koji će, čim se reši žene, svojim besnim kolima doći i iščupati je iz kandži osmomesečne primorske dosade. On je bio njen rođeni muž kome je pomagala da otplati lizing za ta ista jebena kola u kojima bi mala volela da svršava. Muž koji je mesecima bez erekcije. Muž čija se osećanja trudila da ne povredi kada bi obazrivo načinjala temu o njihovom krepalom seksualnom životu. Muž kojeg je vodila na Zlatibor kako bi se osvežili i distancirali od svakodnevne rutine da bi on svako veče odlazio da “proveri kako su kola” ne bi li sa mobilnog maloj poslao mejl. Čudila se tolikoj brizi za godinu dana staru mašinu koja poseduje sve moguće sisteme za odbranu od prirodnih nepogoda. Pripisala je to klasičnim muškim opsesijama. Automobili su njihove bebe, omiljene igračke, njihov CV, libido, moć.
Jedino što joj je znao reći kada je napokon, bled i dehidriran, došao kući jeste da ništa od toga nije stvarno. Da nema veze sa realnošću. Ništa se od napisanog nije dogodilo. To je sve virtuelno. Kao film. Ali, u tom filmu, on je živeo i proživeo čitavu jednu priču – od prvog “Ćao, ja sam Marko” do zajedničkog bekstva sa klinkom na kraj sveta u vrtlogu strasti. Sve se to jeste dogodilo. U mislima ili realnosti – ima li razlike? On nije znao kako miriše vrat male Splićanke, ali trudio se da to zamisli. Ona nije sedela u njegovim krilima, ali pokušavala je to sebi da dočara. Neke su se kite dizale, neka su se usta blentavo smešila. Dogodilo se. Virtuelno ne smanjuje težinu prevare. Štaviše, povećava je, jer neophodno je tako mnogo uživaljavanja. Da li je, kada se sve sabere i oduzme, pitanje virtuelne prevare ontološko pitanje? Na kom nivou realnosti ta prevara egzistira? Koliko je stvarna? Koliko nije? Upinjem se ali ne pronalazim razliku između partnera moje drugarice psihološkinje koja se uzdala u zdrave temelje dok je njen dečko preko miksete na brzinu tucao neku tupavu radijsku čitačicu džinglova i supruga moje drugarice koji je zatvorenih očiju drkao za tastaturom zamišljajući dvadesetogodišnju Splićanku kako gledajući ga kao heroja skače po njegovom kurcu. I svaka mi razlika izmiče. Obe su prevare počele dopisivanjem na internetu, prva se razvijala kresanjem u gluvoj sobi, druga tucanjem preko elektronskih posrednika. Ko može da garantuje da ovi drugi nisu bili strastveniji?
Svejedno, zaboravite na džepove i ceduljice. Jurišajte na šifre. Družite se sa hakerima ili štedite lovu da ih možete platiti kada za to dođe vreme. Ne verujte u zdrave temelje i erektilnu disfunkciju. I nikada partneru nemojte kupovati moćne spravice za rođendan. Detektivi će uskoro ostati bez posla kao što bi i poštari da nije komunalija i sudskih poziva. Budite na “ti” sa tehničkim čudima. Naučite sa računarom kao sa rernom ili osiguračima. I svaka čast onom ko uspe da vas prevari.