„Ćao! Kako si? Šta radiš? Aha. Da nisi za neku divlju akciju u dvoje, noćas? Jesi?! Super! Kako to misliš da ti prosledim broj nekog svog druga?“
„Zdravo, šta radiš? Aha. Kako si? Aha, aha. Da li si možda za malo romantike? Dođi kod mene, nabavio sam novu ploču Milete Čolića, znaš ono: Du bist meine einzige, pa ako hoćeš da slušamo, dok se zvuci ne pretope u boje i dok Rajh ne vaskrsne? Kako to misliš, verpiss dich? Kako to misliš, verschlissen?“
„Ćao, anđele! Da li bi bila tako bogougodna da mi pozajmiš svoj mobilni telefon? Moram da pozovem Raj, da im javim da zaključaju kapiju. Kako to misliš da se nosim u Božiju mater?“
„Ćao! Ja sam Ognjen! Volim da idem u duge romantične šetnje pored reke i... kako to misliš, da li volim i da idem devojkama na živce ili je to nesvesno? Zašto me to pitaš?“
„Ćao komšinice! Znam da ću zbog ovoga možda morati da menjam prevozno sredstvo do posla, ali posmatram te već danima, tj. jutrima - ne, ne jutrima u kontekstu zemljišne mere, nego jutrima kao vremenske odrednice - i moram ovo da ti kažem: ličiš mi na Ruskinju. Ali u pozitivnom smislu. Kako to misliš, da se nosim u Sibir? Kako to misliš, vozom?“
„Ćaaao! Posmatram te već mesecima kroz dvogled... ovaj, ovako te posmatram, na ulici, u prolazu i mislim se kako bih te rado je... upoznao, pa ako si raspoložena, mogli bismo kod mene, da se... ovaj, mogli bismo tu negde na Bulevar, u kafić, da se povata... da se najzad upoznamo? Hoćeš? Stvarno?! Ne mogu da verujem! Kako to misliš: kada Srbija uđe u EU?“
„Ćao! Samo želim da te obavestim da sam ovog meseca na akciji, pa bi bilo pametno da me uzmeš dok sam ovako povoljan i dok traju zalihe! Kako to misliš, ne brineš se za moje zalihe? Kako to misliš, imam prevelike zalihe? Kako to misliš, debeo sam? Kako to misliš sve mora da mi se crta? Kako to misliš, nemaš papir i olovku pri ruci?“
„Izvini, je l' slobodno? Hvala. Dokle putuješ? Do Novog Sada? Neverovatno! I ja! Kakva romantična podudarnost! A odakle si? Kako to misliš, ovo je direktan bus za Novi Sad? Pa dobro, opet je podudarnost. A čime se baviš? Kako to misliš, da odjebem? Kako to misliš, menjaš sedište?“
„Zdravo, lepotice! Je l' slobodno? Kako to misliš - za mene kao Beograd 1941? Ja sam odrastao uz Otpisane, ne plašim se Švaba! Znaš ona tema: taaa ra raaa raaa raaa raaa raaaaaam? Kako to misliš, da li se plašim kik-boksera? Kako to misliš, ovaj dvometraš sa ramenima slične širine koji mi prilazi je tvoj dečko?“
„Ćaaao! Kako se zoveš? Stvaaaarno?! Pa ne mogu da verujem! Sad si mi izazvala talas uspomena, samo naviru. Kad sam bio mali moja baba na selu imala je kravu koja se isto tako zvala! Nju sam najviše voleo da muzem. Kravu, ne babu. Kako to misliš, neotesan sam? Zašto?! Pa nisam joj ja dao ime - baba je!“
„Zdravo! Deluješ mi kao fina devojka sa kojom bi moglo da se prodiskutuje o otuđenosti likova u savremenoj književnosti, npr. kod Kafke ili Kamija! Kako to misliš, ko su ta dvojica? Pa to su baš poznati, veliki... ma, to su mi neki drugari iz kraja, drže jednu novu kafanu tu u blizini. Hoćeš da odemo, da vidiš kako su super sredili lokal? A imaju i veliko točeno pivo! Kako to misliš znaš ko su i ložiš me? Kako to misliš, radije bi skončala kao Jozef K. nego što bi sa mnom na pivo?“
(nastaviće se, još neuspešnije)