Probudi me u majsku zoru
Kupaj me u bistroj vodi
Nekad je imalo smisla. Zvuk trube i boja neba, ona posebna što se menja iz minuta u minut postajući sve svetlija. Ali, trube nisu čekale svitanje, išle su ispred dana, kao garda, kao svečana povorka, kao najava...
Bio je to praznik jednakih, praznik jedne čitave klase, svetkovina ideologije rada i zajedničkog cilja. Bez ikakve naivnosti, i tada je bilo onih koji su jednakiji od drugih, ali rad, makar i sveden na dokono okretanje brojčanika (analognog) telefona u kancelarijama sa rolo ormarima i saksijama u svakom ćošku, te namigivanje daktilografkinjama sa masnom senkom na očima ili kafe kuvaricama u borosanama, nije predstavljao ono što predstavlja danas.
Blistavo, fensi ropstvo uspešnih i ostvarenih koji su od sopstvenog stresa, kojeg nikako ne uspevaju da se oslobode a tako bi želeli, napravili stilski koncept i imidž (pod stresom si = ti radiš nešto važno i verovatno si dobro plaćen za to) i onih koji skapavaju u nemoći da dokažu koliko su zapravo zlostavljani.
Nije bitno ko je zlostavljač, preciznije, mober. Inostrana korporacija ili domaća hijena koja hara još od devedesetih samo je na vreme promenila boju i sto u kafani. Svaka će te institucija, domaća naravno, ako joj se slučajno obratiš gledati kao budalu ili muvatora. Zlostavljači su sudbina plemenskih društava što se igraju demokratije. Ovi prvi, stranci, ti bar pošalju cirkularni mejl izvinjenja kad kasne sa platom u skladu sa standardima kodeksa korporativne korektnosti. Cirkularac jer jer ni za njih ne značiš ništa kao individua već samo kao šraf u dugačkom lancu sličnih ali izvinjenje je izvinjenje. Prija čoveku podjednako kao kad mu mobilna telefonija ili banka što mu dere kožu s leđa kamatama uredno čestita rođendan. Kapljica ljubaznosti iz automata na koju ne možeš da se zahvališ sve i da hoćeš.
Domaće hijene ne šalju cirkularce, štaviše uživaju da zakasne bar 48 sati preko roka za plaćanje čak i kad imaju pare, to im je gušt jer potvrđuje moć kojom raspolažu, ali će na svojim rokovima uredno insistirati. Kad nemaju dovoljno da razdele plate pozvaće se na omiljenu im svetsku ekonomsku krizu i pitati vas da li ste uopšte svesni kako drugi ljudi žive. Stidite se što tražite svoje. Pa gde vam je empatija?
Dve strane iste mašinerije koja je pojela ljude vrlog novog vremena. I zbog toga sve trokoira, kasni, raspada se, baguje, škripi u velikom automatu koji čak ni ne simulira nekakav ljudski lik. Nikog nema doma, rekla bi Dubravka Ugrešić. Ostao je samo rad kao metafora uzaludnosti, nemoći, poniženja, batrganja i čekanja. Rad iz kojeg se ne može pobeći. Rad koji pokušavaš da zaboraviš za vreme praznika koji ga slavi! Rad koji postaje još teži dok na stranama dnevne štampe ili u sopstvenom komšiluku gledaš one koji su uspeli da se "snađu".
To nama treba. Praznik snalaženja, slavljenje veština ubacivanja u moćne krugove, penjanja po partijskim hijerarhijama, kraduckanja, sklapanja unosnih poznanstava, onoga "znam čoveka", odricanja od mladalačkih ili bilo kakvih principa!
Bravo! Bravo za sve vas koji ste se dobro snašli. Bravo za vas koji se ne okrećete za sobom i koji se u lice smejete poslednjim Mohikancima rada i ispravnosti. Bravo za ruganje! Bravo za savest koju, kako je Šekspi jedared napisao, treba proterati iz gradova. Iz ljudskih duša. Bravo.
Samo malo vas je. Malo da dobijete svoj dan. Ništa zato, i onako je svaki vaš. Na uranak ionako samo još idu oni koji će tek osetiti sav besmisao rada ili, možda, nikada neće ako se "snađu" - studenti, dokoličari, dangube, tinejdžeri i nešto ekipe sa biroa koja još uvek veruje da će Godo kad tad morati da stigne.