Inspekcija je bila misteriozno nadzorno telo, obavijeno velom tajni i intriga. Retki su bili oni koji su je videli i poživeli dovoljno dugo da bi o tome mogli da pričaju kolegama, a o potomcima da i ne govorimo. Mnogi su upravnici smenjeni, a mnoge vaspitačice otpuštene nakon poseta ove kaznene ekspedicije, kako su je svi zaposleni doživljavali, u onom tipično ljudskom strahu od nepoznatog. Inspekcija se nikada nije najavljivala više od sat do dva unapred, da ne bi zaposlenima ostavila suviše vremena koje bi ovi iskoristili da otklone neke veće nedostatke.
Nakon kraće panike, upravnica je uvidela da mora makar da pokuša da spasi što se spasiti može. Podelila je zaduženja zaposlenima, a sama je ostala da dočekuje roditelje koji samo što nisu počeli da dovode decu. Većinu radne snage bacila je na kuhinju i toalete, jer tu je očekivala najveće potencijalne probleme. I bila je u pravu.
Malo podrobnijom analizom skladišta, ustanovljeno je da na lageru stoje dve tone džema od kajsija kojima je rok istekao pre mesec dana. Naravno da je ovaj džem još uvek – i još duže neodređeno vreme nakon isteka – bio jestiv, ali nikako za decu i nikako u njenom obdaništu! Zato je Nadežda poslala po predstavnike improvizovanog romskog naselja koje je bilo na svega pet minuta hoda od obdaništa. Došao je Džemail, momak od svojih tridesetak godina, sakupljač sekundarnih sirovina, neoprezno ostavljenih imovina i otac neodređenog broja dece iz dotičnog naselja. Znajući da je u pitanju prevejani trgovac, ponudu je formulisala tako da nisu mogli da je odbiju:
- Slušaj, Džemaile, ako u roku od pola sata prenesete jednu tonu džema kod vas u naselje, besplatno, dobićete drugu tonu gratis. Ali i nju odmah da nosite!
- Šta ti ’e to gratis?
- Džabe, to znači džabe.
- A, pa tako reci, sestro slatka! Nema da brineš, dogovoreno. Časkom ćemo mi to. Idem po decu i eto nas za neki minut, živ ti ja.
Ostao je još i problem kako roditeljima objasniti zašto se sumnjiva lica vrzmaju oko obdaništa, ali dovitljiva upravnica je i za to imala odgovor. Godine prakse u raznim državnim institucijama, uključujući i vojsku koju je odslužila dobrovoljno, naučile su je mnogim trikovima. Roditeljima koji su pomalo sumnjičavo gledali kako se ljudi u ofucanim odelima šetaju oko zgrade objasnila je da su u pitanju volonteri Crvenog krsta koji pomažu u raščišćavanju pomoćnih prostorija kako bi se napravilo mesto za privremenu učionicu za engleski, koja će služiti dok staru budu renovirali.
Zatim je obišla čistačicu koju inače niko u celom kolektivu nije razumeo, jer se ova služila nekom retkom kombinacijom gunđanja i mrmljanja sebi u bradu, sa tek ponekim slogom razumljivim ljudskoj vrsti. Zatekla ju je u zelenoj učionici kako usisava sivkastu zmiju dužine četrdesetak santimetara. Usisivač je bio slab, pa je zmija svaki čas izlazila iz njega. Nadežda je vrisnula:
- Zaboga, Mileva, šta to radite?
- Gunđgrnđmrmlj živa gunđgunđ.
- Pozvaću Radovana da je ubije, vi je dotle zamajavajte!
- Mrmrmlj.
Domara Radovana, sedog i mršavog čoveka, duboko u svojim šezdesetim i ofucanom plavom radnom kombinezonu, zatekla je u hodniku, na merdevinama, kako sakriva „žive“ strujne kablove ispod gipsane kocke na plafonu. Pokrila je rukom usta i nekako prigušila krik:
- Pa to još nije popravljeno? A ima bar tri meseca kako sam vam rekla. Nemojte, Radovane, pa poginuće neko dete. Ili još gore, neko od nas!
- Šta ćeš, gospođo upravnice, ne stižem nikako, eto! Te promeni naslone na drvenim stolicama da se deca ne nabijaju na oštru šper-ploču, te zameni popucale pločice da ne deru kolena, te sredi ventil u wc-u da se više ne dave u šolji... Pa nema me trojica, majku mu, samo sam jedan čovek. Ali ne žalim se. Mogu ja. A muke moje niko ne zna. Reuma me ubi, glava puca čim se vreme menja kao ovih dana, penzija kasni, a deca ni da pitaju jesmo li živi baba i ja.Od kako su zasnovali svoje porodice od nas su digli ruke. Ali ne žalim se ja. Samo mi je krivo što moj rad ovde niko ne ceni. Onu debelu kuvaricu Zoru malo-malo pa pohvalite i vi i vaspitačice: „Kako ti je dobar pasulj, Zoro, prste da poližeš! A kako si tek spremila musaku pre neki dan, mmmm.“ A niko ne vidi da je Radovan popravio slavinu koju je ono dete izvalilo zubima kad su se masovno potukli onomad. I kako je ofarbao ulazna vrata da ne stoji krvav trag otkad je onaj mali zviznuo glavom bežeći od pasa... ali ne žalim se ja, samo...
- Radovane, nemamo sad vremena za priču. Inspekcija stiže za sat vremena, a i deca su već tu. Idite brzo u zelenu učionicu i pomozite Milevi. Bori se sa nekakvom zmijom. Ubijte je! Zmiju, ne Milevu. I požurite molim vas, inače odosmo svi na ulicu, pa ćemo onda da pričamo do mile volje. Imaćemo po ceo dan!
Uzrujana, nastavila je niz hodnik, da proveri kako stoje stvari u kuhinji. Evakuacija dve tone džema bila je pri kraju, ali pojavio se novi problem – miševi koji su se vremenom nastanili iza zaliha džema odbijali su da napuste svoje stanište. Kuvarica Zora, od strane domara ispravno opisana kao debela, a uz to i jako srdačna, rumena i starovremenska žena, metlom je pokušavala da ih istera iz niše u zidu. Međutim, miševi se nisu dali. Poučeni bogatim životnim iskustvom, koristeći rupe u zidovima, izmicali su oštrim Zorinim zamasima. Upravnica se samo uhvatila za glavu i produžila je ka igraonici, da proveri da li su deca pod nadzorom vaspitačica koje su u međuvremenu završile svoj deo posla u kuhinji. Bar je tamo sve bilo kako treba, osim što se mali plavi Marko potukao sa Jovanom oko automobilčića i razbio mu nos. Ali vaspitačica je držala stvar pod kontrolom i nagurala je vatu povređenom dečaku u nozdrve, da ne isfleka sve oko sebe svojom krvlju. I mala Jelena je ponovo progutala drvenu bojicu, ali to je već bio svakodnevni ritual, ništa oko čega bi se trebalo uzbuđivati.
Izlazeći iz igraonice umalo nije srušila sa merdevina domara Radovana koji je samoinicijativno počeo da kreči zid levo od ulaznih vrata u zeleno. Ponovo se uhvatila za glavu.
- Radovane, čoveče, pa šta to radite? Rekla sam vam da idete da ubijete zmiju u zelenoj učionici i da je izbacite napolje, a ne da krečite zid!
- Ajoj, a ja razumeo... Pa ne čujem više tako dobro, od kako su nas onomad bombardovali. Zuji mi u ušima, ali ne žalim se ja. Evo, idem, idem, samo da završim i drugu ruku, da ne ostane sad ovako šareno!
Svesna neminovnosti predstojeće katastrofe, Nadežda je sela na prljavi pod kraj ulaznih vrata i tiho zaplakala. Doživljavala je lagani nervni slom. Nije joj smetalo ni to što je levi rukav svog novog bež sakoa isflekala svežom zelenom farbom, ni to što je ispod vrata promaja šibala po leđima, kao goniči veslače u potpalublju galija. Već je videla kako Inspekcija piše desetine različitih prijava i kako nju odvode sa lisicama na rukama, kao kriminalca, a ne kao upravnicu jedne do skora respektabilne ustanove. U trenutku dok je razmišljala o tome da li je bolje imati ćeliju koja gleda ka prometnoj ulici ili ka nekoj livadi, dotrčala je vaspitačica Milica, sva zadihana. To ju je donekle trglo iz očajanja.
- Šta je bilo, Milice?
- Upravnice, sad su se javili iz Inspekcije. Neki jeziv glas, kao iz groba, bože me sačuvaj i sakloni! Rekli su da ipak neće doći danas jer su imali neku prijavu, hitan slučaj, trovanje deteta u Lazarevcu i morali su da izmene plan.
Nadežda se ozarila. Dok jednoj upravnici ne smrkne, drugoj ne svane.
- Sjajno! A jesu li rekli kada će doći? Sutra, prekosutra, kad?
- Rekli su samo: u naredne dve-tri nedelje.
- Pa to je... to je divna vest! Dođi da te poljubim!
Dok se zbunjena Milica polako vraćala u crvenu učionicu, upravnica je kroz prozor ugledala Džemaila kako nosi kartonsku kutiju punu tegli zloglasnog džema. Otvorila je prozor i viknula:
- Džemaile, stani! Vraćaj drugu tonu nazad! Niste ispoštovali dogovor, probili ste rok za celih pet minuta!
Okrenula se Milici koja još nije stigla do kraja hodnika i doviknula joj:
- Milice, zovi sve zaposlene hitno ovamo! Imamo neki džem da podelimo, umesto regresa!