Zove mene tako moj dobri i pošteni kum Ivan početkom aprila, na svoj rođendan koji je krajem maja, da bismo uspeli da uskladimo termine i svoje prenatrpane agende i nađemo neki prazan prostor za druženje. Nakon uvodnog kukanja kako ne stižemo da se viđamo zbog poslova, žena, dece, fenomenalnih novih serija, spavanja, lenjosti, praznika, godišnjih odmora, vrućine i ostalih faktora koji nepovoljno utiču na socijalizaciju, usledio je početak pregovora. Kum me je pozvao telefonom i odmah izrazio želju da idemo kod njega na plac. Bio sam za taj predlog, jer takva kombinacija pogoduje društvenim igrama kao što su roštilj, usvinjavanje od piva i pijano bauljanje do kola, a od kola šta nam bog da, ili što bismo rekli mi nevernici: šta bude.
- Najbolje da idemo na plac – tamo možemo da roštiljamo, usvinjavamo se od piva i pijano bauljamo do kola, a od kola – šta bude!
Kao da mi je pročitao misli. Potvrdio sam bez razmišljanja:
- Može, nego šta. Kad ćemo?
Pitanje svih pitanja. U savremenom društvu, u kome niko više nema vremena ni za koga i ni za šta osim za sebe – a neki čak ni toliko – ovo je kamen spoticanja u većini pokušaja organizacije bilo kakvog druženja.
- Onaj vikend neposredno pre tvog rođendana? Jeste da je to slavljenje unapred, ali mislim da će ljudima više odgovarati, jer Miki radi svaku drugu subotu, a Pera je još u februaru uplatio ono kampovanje...
- Ne znam da li ću ja moći taj vikend. Dolaze mi majstori da rade kuhinju, a ne bih baš da ih ostavljam same u stanu. Nije zgodno.
- To nikako! Sećaš se kad je Baki jednom ostavio električara samog u stanu, pa se posle pet dana vratio, a stan mu pretvoren u menjačnicu i salon za intimnu masažu?
- Uh, sećam se. Možda nije trebalo da pomažemo električaru u adaptaciji. I dan danas me peče savest. Znači, vikend posle rođendana?
- Jaaaao, teško! Ja za taj vikend imam planiranu neku seosku svadbu i nema šanse da se vratim pre nedelje uveče. Kakav si ti sa onim vikendom iza tog?
- Nikakav. U nedelju imamo zakazan sistematski pregled cele porodice, a bar 12 sati pre toga ne smemo ništa da jedemo ni da pijemo...
- Majku mu. A onaj idući opet ja ne mogu, a znam pouzdano da ne mogu ni Srki ni Miki.
Nastavili smo da listamo svoje kalendare u kompjuterima i mobilnim telefonima i stigli do oktobra.
- ... jebi ga, tad je baš sajam knjiga, a znaš da ja ne propuštam njegovo zatvaranje od kad znam za sebe.
- Znam, kume. Taman posla da ti to uskratim!
- Znaš kako, možda je najbolje da organizujemo proslavu rođendana zajedno sa još nekim većim dešavanjem koje bismo ionako obeležili! Tako ćemo se lakše uskladiti, spajamo dva ugodna i korisno. Evo, na primer, šta misliš o Novoj godini?
- Ne vredi, već smo uplatili neki aranžman za Budimpeštu. Samo žena i ja. To nam je jedina prilika da nekoliko dana budemo bez klinaca. Baba će ih čuvati. Mislim da ćemo ostati do Božića, tako da i on otpada.
- Šteta. Ja ne mogu za srpsku novu. Idem kod sestara na selo. Biće ludnica!
- A za Sretenje?
- E vidiš, nemam ništa upisano za taj datum! Mogli bismo da pokušamo tada, ako odgovara i ostalima.
Time se dogovor završio, tačnije, prolongirao, dok kum ne proveri sa ostalima. Pola sata kasnije, stigao mi je sms:
„Baki ne može za Sretenje, vodi ženu kod lekara, a ni Srki nije siguran. Šta misliš o Uskrsu?“
Odgovorio sam:
„Ima vremena, videćemo!“