- Je l’ smem malo da pregledam policu, dok ti gledaš taj odvratni fudbal?
- Da.
- Jaaaao, pa ne mogu da veeeerujeeeem! Andrićeva „Svaštara“! I Kišon! Vidi ovo! Ogden Neš! Pa ove knjige sam tražila po celom gradu i nigde ih nema! Aaaaaaaa!
- Aha.
- Hoćeš da mi ih pozajmiš na samo tri-četiri dana, da ih čitam, milujem, iskopiram...
- Njah.
- Super si! Cmok!
DVA MESECA KASNIJE:
O, bokte, kako mi se čitaju „Štihovi i Smešna smeša“ od Neša! Ma gde li sam samo zaturio tu knjigu?
JAOJ! (flešbek kvazidrugarice koja koristi trenutak moje neopreznosti usred važne utakmice i uzima knjige „na samo dan-dva“) Đubre pokvareno! Sad ću joj... nanu... mfff... ninu... pffft...
- Halo! Dobro bre, gde si ti? U stvari, ne zanima me to, nego, gde su moje knjige?! Kako to misliš, dala si ih drugarici?! Pod hitno da ih vrati! Kako to misliš, ona ih je dala dečku?! MOLIM? Kako to misliš, dečko ih je poneo sa sobom na put?! Ma vi niste normalni, svi zajedno, života mi! Šta, ima još? Mhm, mhm? Dečko ih je dao drugarici koja je stjuardesa i koja je sada u Beogradu? Pa dobro onda, zovi nju, šta me briga! Nemaš njen broj? Pa pitaj tog dečka tvoje drugarice, je l’ to neki problem?! Kako to misliš, u međuvremenu su raskinuli? Prevario je sa istom tom stjuardesom? O, bokte! Mada, razumem ga donekle... ništa, ništa, ja nešto za sebe... I dobro, šta ćemo sad? Da idem na aerodrom da tražim stjuardesu? Da li si ti normalna? Pa i to što kažeš – ako mi se čita, nema mi druge. A čita mi se. Daj mi podatke te stjuardese!
EPILOG:
- Baš ti je lepo ovde. Malo, ali fino sređeno. Nekako je udobno i toplo.
- Aha.
- Jaaao, pa ti baš imaš mnogo knjiga! Voliš da čitaš, je l’ da?
- Mhm.
- Eto. Da nije bilo knjiga, ne bismo se nikad ni upoznali, a kamoli smuvali! Kako si mi bio smešan dok si onako znojav i zajapuren trčao po aerodromu! Nikada nisam videla čoveka kome je toliko stalo do jedne obične knjige!
- Mrmlj.
- Je l’ mogu malo da pronjuškam po policama, da vidim šta sve imaš od knjiga? Ti ionako gledaš tu dosadnu košarku...
KRAJ