Srpska pravoslavna crkva je teroristička organizacija. Ukoliko se naručioci ubistava i egzekucija smatraju teroristima. A ne postoji nijedan razuman razlog da budu izuzeti ove grupe.
Dakle, ne samo pornografija, bahaćenje, pedofilija, šverc, ratna propaganda, diskriminacija. Vladika Atanasije je na centralnom trgu glavnog grada pretio ubistvom. Pretio je da će ga naručiti. U prisustvu 3000 ekstremista i nešto fašističkog krema sačinjenog od političke, intelektualne i estradne nazovi elite. Danas je pretnju preimenovao u "vapajni krik" što je još sramotnije. U prevodu, kad oseti da je nemoćna crkva "krikne" i metak fijukne.
Da se ne davimo sad jevanđeoskim porukama. Svako ko želi da mu bude jasno tojest odbija da žmuri na jedno ili oba oka, zna da pretnja ubistvom jednom čoveku, ko god on bio, predstavlja najveću moguću suprotnost bilo čemu što ima veze sa hrišćanstvom. Bar u teoriji. Amfilohijeva liturgija za upokojenje Vlade Srbije pokazuje dve stvari. Prva - velikodostojnici su u mogućnosti i da se sprdaju kad im se prohte, da prave šaradu i šegače se sa kanonima institucije kojoj pripadaju, druga svedoči o suštinskoj duhovnoj bedi jer to opelo je, pre svega, jedan tabloidni, estradni performans.
Zaključak je jednostavan. SPC ima dozvolu da ubija i ima kome da poveri taj zadatak. Današnja ćutnja to potvrđuje. Izjave o "skandaloznosti" i "neprimerenosti" nisu nikakav odgovor. Nije to "Farma" pa da bude dovoljno užasnuti se i produžiti dalje.
U sekularnoj državi, u državi koja nije pleme uređeno po principima individualnog namirivanja pravde, u državi koja barem zvanično ima nekakve institucije - onaj ko preti terorom nije čak ni ispitan.
Crkva je konačno skinula masku. Ono što je Amfilohije Radović izgovorio kraj Đinđićevog odra - Ko se mača lati od mača će i poginuti sada je sasvim konkretizovano. Dok se pravna država čitavu deceniju bavila "političkom pozadinom ubistva", ista ekipa je izašla na trg i, simbolično, sve izvela ponovo. Nedostajao je samo zemunski klan. Ali oni ili neki slični njima, valjda, uvek deluju iz pozadine. Oni su ta poslednja ruka, prst na obaraču.
S druge strane, toliko smo čekali da Koštunica "propeva". Da odgovori na pitanja u vezi sa atentatom koji je obavljen 12. marta. Do juče se branio, do juče je poricao bilo kakvu vezu sa zločinom da bi konačno, u okrilju kičaste kosovske patetike, izašao iz mačkarnika, stao uz svoje delo i priglio ga, bez reči. Jer da je on poslao poruku koju je izgovorio Atanasije neko bi ga nešto možda i pitao. Velikodostojnici se ne diraju. Oni su iznad svega. Iznad nebeske Srbije čak.
Ostala su samo dva pitanja. Da li je marketinški fijasko mitinga odnosno bedna cifra okupljenih ekstremista izgovor za ćutnju ili SPC i dalje, kao totem, ostaje neprikosnovena šta god da kaže, uradi ili obeća. I da, ima još jedno. U vezi sa mačem koji uvek završi na vratu onoga ko ga potegne. Kako će crkva platiti za sopstvene grehove? Sasvim metaforično rečeno - ima li još uvek dovoljno građana, svesnih šta su civilizacija, država i pravo, da se tog mača i late?