Bila je lepa i nalik na neku meni nepoznatu glumica iz filma sa Džonijem Depom koji sam gledao kasnije, te noći. Vitka skandinavska plavuša, taj tip. Samo naša, lepša, sa toplim plavo-zelenim očima. Tako nešto nisam video ranije. Ćaskali smo, malo neobavezno, malo o ljubavi, malo o suštini života i mentalitetima srpskog, nemačkog, italijanskog i španskog naroda. Usred priče, konobar nas je zamolio da ustanemo na čas, dok zamene stolice na kojima smo do tada sedeli klupama, koje su tek doneli odnekle spolja. Bilo joj je hladno. Uplašio sam se za njene jajnike.
Ona je bila jako elokventna. Sećam se da sam pomislio: "Baš je lepa. Šteta što je pametna." Znala je i koliko procenata energije klasična sijalica sa užarenim vlaknom pretvara u toplotu. I još mnoge stvari.
Zatim smo neko vreme lutali po centru u potrazi za tekilom. Pila joj se. Uspeli smo da pronađemo specijalizovanu radnju sa preko sto vrsta vina i još nekoliko supermarketa koji takođe nisu imali tekilu u asortimanu. Normalno. Nije ovo Meksiko.
Posle toga smo otišli u prodavnicu kozmetike da ona kupi šljokice za takozvanu najluđu noć, šta god to u Srbiji značilo. Ja sam, onako debeo i nezgrapan, smetao ženama koje su pokušavale da se provuku između rafova. U prodavnici je sa razglasa svirao Thin Lizzy. Pevušila je.
Ispratio sam je do solarijuma u kome je nameravala da pokvari svoje aristokratsko bledilo koje joj je baš dobro stajalo. Bilo mi je žao. Pozvala me da je posetim u stranoj zemlji u kojoj inače živi i radi. Obećao sam da hoću. Onda smo se rastali.