Naučio sam da dan prepoznajem po jutru. Ili barem prvi deo dana. Ne isključujem mogućnost iznenađenja, preokreta, promene raspoloženja i večernjeg zadovoljstva na kraju. Ali, misli sa kojima tonemo u san i ujutru će biti sa nama. Od toga sve zavisi – jutarnji elan ili tromost, odmeravanje prostora smrknutim pogledom ili optimistični flert sa suncem.
Ljudi iz mog okruženja često se žale na istu stvar. Ugrabili su vreme za san, utišali su ili sasvim isključili svoju svakodnevnu tehničku opremu – mobilne telefone, tablete, laptopove, namestili se tako da niko i ništa ne može da ih uznemiri i – nisu uspeli. Nisu uspeli u onome o čemu su ceo dan maštali. Celu nedelju ili mesec čak. Da zaspe na vreme. Da se zaista odmore. Svako navodi svoje razloge ali se sve svodi na isto. Na pozornicu su se vratili obavljeni razgovori, završeni ili nezavršeni poslovi, stari i novi strahovi, šefovi, kolege, nezadovoljni parneri. U ambijentu kao svršenom za odmor dogodilo se sve osim odmora.
Uvek sam imao prezriv odnos prema celoj toj sviti dadilja za odrsle koji miluju, tetoše, zatrpavaju frazama, bodre ohrabrujućim parolama i svoju podršku odlično naplaćuju. Treneri za život, bihejvioralni terapeuti, gurui, motivatori, odnedavno i treneri za seks, pedagozi za veliku decu. Kako se trenira život i od kada takvo zanimanje postoji? Odnosno kako su preživele generacije koje nisu trenirale pozitivne misli i duboko disanje? U jednoj ruci perfektno dizajniran Iphone koji te podseća na to šta sve nisi uradio i gde sve moraš da stigneš, sa druge strane nasmejani, perfektni trener za život koji ti govori da je nebo danas tako neodoljivo plavo a ti mu nisi uputio nijedan pogled.I zaista, kako preživeti?
Sa nesposobnošću da se potpuno opuste i distanciraju od svakodnevnih sadržaja koji čine život, ljudi se suočavaju sve češće. Knjiško objašnjenjeove pojave je kratko, jasno, jednostavno. Nervoza uzima svoj danak. Preživljeni stres ispostavlja račune a ti računi obično podrazumevaju i kamatu. Kada se jednom uvuče u sistem i ostane tu neko vreme, nervoza postaje taj nevidljivi partner svakom od nas, onaj koga bismo najradije poslali u nedođiju bez pozdrava i ijedne pristojne reči, ali ga ipak uporno držimo pored sebe. Asocijacija je više nego dobra. Mnogi ljudi ostaju u lošim vezama jer ne umeju da ih završe ili se prosto boje da bi jedno zlo moglo zameniti još veće.
Ta slabost, to negativno razmišljanje, ma koliko ovaj pridev postao besmislen od preteranog fucanja u različitim kontekstima mada čini se da je njegov antonim gore prošao jer se rabi još češće, zapravo je posledica predugog boravka u lošem okruženju. U lošoj vezi ili u društvu nervoze. Juče sam naišao na tekst na internetu koji je naslovljen sledećim rečima „Loše veze slabe vaš imuni sistem“. Ima smisla, drugom prilikom ćemo se baviti objašnjenjem. Nervoza, ukoliko se ustali, nosi brojne posledice. Čovek se trajno ili sve dok ne potraži pomoć, a nije loše napraviti rez i odlučiti pomoći samom sebi, zadržava u stanju povišene aktivnosti, napetosti, napregnutosti nerava. Onda dođe trenutak da zbaci do breme, zamrači sobu i isključi mobilni, ali umesto uživanja u snu on se i dalje batrga u nervoznim pokušajima da zaspi.
Zašto ne volim pomodna zanimanja eksperata za ponovno otkriće harmonije i mira? Zato što je i njih stvorila nervoza. Stres je veliki mit našeg vremena. U redu je, ima ga previše, ali ovo doba ne poseduje nikakva ekskluzivna prava na stres. Ipak, stres je brand name naše epohe. Ritam života je takav da se napetost podrazumeva. Ali ne uvek i ne svuda. Samo tamo gde su ljudi uspešni ili na putu ka uspehu, prezaposleni, unapred rasprodati glede slobodnog vremena kojim raspolažu, brifingovani, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi. Samim tim, računica je jasna. Stres, taj tihi ubica i sasvim loše stanje za psihu i telo, postao je deo imidža. Ko svaki čas gleda u mobilni telefon, tipka po tastaturi, proverava poštu? Pa samo onaj koji je uključen u aktuelne tokove i koji se izborio za nekakvo mesto u njihovim okvirima. Onda, kada je streas već tu, valjalo bi ga se i osloboditi. Ali ne samo to. Što „oslobađanje“ više košta to je igra značajnija.Tada na scenu stupaju treneri, gurui, motivatori, svi ti ljudi kojima sopstveni sastanci nisu uspeli da zamagle pravu lepotu života. Meni to malo liči na povodac. Skupocen i moderan ali ipak povodac.
Stara dobra psihoterapija i dalje je stigmatizovana, i dalje je područje blama. Novi učitelji rasterećeni su predznaka bolesti. Oni su podrška nesretnom čoveku koji je pomislio da može imati sve i izgubio se u plesu svojih prioriteta. Iako tretiraju ista stanja, treneri se neće baviti uzrocima, uglavnom će ih samo konstatovati a onda će vašu pažnju okrenuti u pravcu samopomoći. Misli pozitivno, duboko udahni, razmisli šta i zbog čega radiš. Na kraju se sve završi nervozom zbog kašnjenja na sat sa guruom.
Internet može dosta da pomogne u borbi protiv stresa. Jedan iskreni razgovor sa samim sobom, izveden naglas ili nemo, poseduje snagu nas vrati na početak pre nego što je zbrka nastala. Niko nije toliko neinteligentan da ne može da izvaga vrednosti onoga što ima pred sobom. Od instant lekcija o pozitivnom razmišljanju ne može se pobeći čak ni kada se želi. Kao od loše muzike u javnom prostoru. Na kraju svi sve znaju. I oni koji slušaju i oni koji to organski ne podnose. Svako će umeti da probere šta je od sve te silne literature škart a šta zaista korisno. U međuvremenu, ma koliko naivno zvučalo, malo muzike koja dočarava zvukove iz prirode zaista je lekovito. I nervoza mora plesati uz nešto.
A onda ono bez čega je život besmislen. Moguć jeste, ali preoran nervozom i nezadovoljstvom. Pitanje, ma koliko se patetično činilo, šta je to u čemu zaista uživam. Ne šta želim, šta hoću, šta bih hteo. Te dileme odmah uvode teze i antiteze. Jednostavno pitanje na koje se odgovor ne mora davati rečima, rečenicama. Samo premotajte film. I setićete se. Onda ustanite i uradite to ponovo šta god da je – kafa u gradu, solo odlazak u bisokop, gledanje glupih programa, druženje sa dangubama. Ne postoji uspeh koji može da pokrije takav nedostatak.