Žute dunje i kredenci me najpre posete na staru kuću moje prababe, onda na seriju "Pop Ćira i pop Spira", a na kraju, kao po nekom prirodnom sledu događaja, na Đorđa Balaševica i njegove pesme o starim vremenima.
U pomoćnoj kućici u dvorištu stajao je ovakav kredenac. Tu je živela moja prababa, koja ga je veoma pažljivo održavala i taj kredenac je uvek mirisao baš na žute dunje, a na vrhu su bile poređane tegle sa slatkom od šljiva i jagoda.
Mnogi klinci ne vole slatko. Da budem iskrena, ni ja ga jako dugo nisam volela. U početku mi je delovalo kao voće kome su iz nekog, meni nepoznatog razloga, skinuli ljusku i bućnuli u neku ljigavu vodu. Nisam htela ni da probam i bila ubeđena da se mnogi foliraju kada uživaju u ovom...slatkišu, da ga tako nazovem.
Godine su prolazile, moja baka kuvala slatko iznova i iznova svake godine, a ja sam, mala i tvrdoglava kako me je Bog stvorio, stalno zaobilazila te uredno upakovane tegle. Niko mene više nije ni nudio slatkom od šljiva, a ja se nisam ni interesovala, dok jednog dana nisam na kuhinjskom stolu nisam videla šljive spremne da "uskoče" u slatko i u njima orasi.
Ovo mora da se proba!
Baka je govorila da je isto kao i sva ranija slatka koja je kuvala, ali onaj orah u sredini mu je delovao posebno zanimljivo.
To je bilo to - ljubav na prvi pogled. Predivna slatka šljiva i ukus oraha u njoj...Ako nekada niste probali, najtoplije preporučujem. KRedenca više nema, kao ni moje bake da kuva to slatko, ali je recept za staro, dobro slatko i dalje tu.
Kada dođe sezona šljiva, skuvajte bar nekoliko tegli. Možda neće biti identične kao one sa kredenca, ali sigurno vas neće ostaviti ravnodušnjim.
Foto: Aleksandra Stamenković