Ne izmišljam ovo radi efektnog zapleta, zaista se tako i desilo. Kada sam danas, pre neka tri sata, krenuo na izložbu "Živeo život", koleginica me zaustavila da mi pokaže nešto. Na njenom velikom radnom stolu pored dva laptopa stajao i treći, mali, smešan kao igračka. Jedna od onih stvari koje ti teraju kez na lice pri prvom pogledu. To je laptop koji u predškolskom koristi njen sin. Klinac ima šest godina i teško se rastaje sa svojom omiljenom spravicom. Kaže, ma koliko smešan, laptop ima sve, Facebook radi bolje nego kod matorih.
Kako nemam decu pa ni slična iskustva, namestilo se da to saznam kada sam, uzbuđen i pun očekivanja, krenuo nazad. U svoje detinjstvo. Samo stotinak metara delilo me je od Knez Mihailove i crvenog kioska sa viršlama u paru. Osećao sam se kao da ponovo idem na polaganje pionirske zakletve ili neku drugu svečanu priredbu kakvih je u mom detinjstvu bilo mnogo. Nemam nameru da upoređujem ovo i ono vreme niti da se sa nekom patetičnom ironijom bavim životom generacija koje su širom otvorenih očiju danas buljile u sav taj analogni svet. Prosto vidiš da se u sebi pitaju - Šta to ovde može biti lepo? Zašto svi ovi ljudi toliko uzdišu?
Izložba je interaktivna. Možeš dodirnuti lastiš i klikere, buljiti u kaleidoskop, omirisati Pino Silvestre ili zagorelo mleko. Svaki milimetar pokreće sećanje. Tri sprata emocija. Pronašao sam mnogo toga što je ostalo u vremenu. Dedu, dok sam gledao u otvoren ormar sa nanizanim kravatama kakvih je on imao na desetine, baku među kutijama C i Frankove kafe, majku, kada je bila mojih godina ispred rama sa borosanama, oca među dresovima, miris vinjaka vraćao mi je u misli zaboravljene likove iz komšiluka. Pronašao sam i sebe pred Frikomovim starim frižiderom.
Nostalgija je čudo, ali mogao bih da se zakunem da sam osetio trag onog istog uzbuđenja kao svake godine u maju kada je počinjala sezona prodaje sladoleda. Do maja sam jeo isključivo sladoled koji je moj otac, na prevaru, zvao "zimski" a bio je samo obična šampita u kornetu. Letnji su mi uskraćivali već u septembru tako da su mi godine trebale da shvatim da je jun prolećni a septembar letnji mesec bez obzira na to što se prvog kretalo u školu, zatvarao se bazen i polako uklanjali frižideri sa sladoledom.
Ova izložba za mene jeste priča o sreći. Proživljeno vreme, kao posetiocu izložbe, vraćeno mi je na tacni tako da mi je ostalo samo da se izborim sa utiscima. Obuzdavao sam se da prestanem sa škljocanjem i da se prepustim doživljaju. Da umirim taj prokleti mobilni i zaboravim da ima kameru. Ali, kako to objasniti čoveku ovog vremena? Naučen sam da uređaji bolje pamte, da su pouzdaniji od ljudi koji čim se probude kasne i da ni u teoriji ne bih mogao da opišem šta sam radio prošle srede.
Crvenu trafiku sa viršlama u zemički slikao sam čim sam ušao ali sam viršle kupio na izlasku. Opet sam slikao. Sve je izgledalo toliko autentično, previše za jedan dan. Slova, beli mantil kuvarice, kutija sa senfom.
- Hoćete li kečap? - pitala je.
- Ne, samo senf - odgovorio sam, skoro pa preneražen, ali u vreme kada su ove viršle uz jogurt u trouglastom tetrapaku bile obavezan doručak, kečapa nije bilo. Neću ni da kvarim ni da popravljam.
Ne znam šta da vam kažem o ukusu, ne sećam se starog, ali crevo koje povezuje dve viršle u "par" ponovo je tu. Potegao sam telefon. Danas ljudi mnogo fotografišu hranu. Posebno kada za njih - ukusom, dekoracijom i cenom predstavlja iznenađenje, nešto na šta nisu navikli. Nešto što će ih predstviti važnijima nego što jesu. Onda tu važnost računaju i sabiraju reakcijama onih koji su videli sliku. Jer, malo toga se danas radi za ili zbog sebe. Gotovo sve dobija na značaju tek kada se "šeruje".
Škljocnuo sam. Viršle od 140 dinara. Šerovaću ih jer im tek danas znam vrednost. Nekada smo ih, kao i sve drugo, samo jeli i uživali. Nismo se međusobno fascinirali. Život se nije doterivao u Instagramu, jednostavno se živeo. Tanjir nije bio lična karta ili životni bar kod već nešto što te primorava da bar deset minuta sediš mirno. Provlačiti viršle kroz Instagram ima smisla koliko i dodavati im kečap. Nema potrebe došminkavati sećanja. Svaka obrada je laž, svaki filter je falsifikat. Zbog toga danas toliko insistiramo na tome. Od istine bismo skrenuli u trenutku. Od gole, nedoterane, neinstagramovane istine u najmanju ruku preti ozbiljna kriza identiteta. Neću da kvarim igru, a svoje socijalističke višle ću objaviti samo da zgrozim i uplašim neke jastoge i panakote iz mog okruženja.