Pobeda je naglašena radost i stanje najvišeg duhovnog zadovoljstva. Bečki psiholog Julija Umek objašnjava kako želja za pobedom takoreći liči na jedan program. Taj program počinje da se odvija u nama čim slike u mozgu dovedu do spajanja elektrohemijskih impulsa koji povezani sa prenosiocima aktiviraju čitav krvotok i muskulaturu i čine nas spremnim za borbu.
Moderna istraživanja mozga pokazala su, na primer, zašto je tako uzbudljivo i zabavno pratiti fudbalsku utakmicu. Kada posmatramo napadača kako pokušava loptu da približi golu, u našem mozgu aktiviraju se isti areali kao kod igrača. Posmatrajući utakmicu ispred ekrana ili na stadionu ne možemo mirno sedeti, jer se u našem mozgu odigravaju neverovatne stvari, koje nam daju osećaj kao da smo sami na terenu. Pošto smo u našoj glavi i sami učesnici, želimo da pobedimo. Zbog toga i gubitak tako boli, jer nam naš mozak to dočarava kao da smo mi lično izgubili.
Interesantno je i to kako se štitimo kada izgubimo. U psihologiji je reč o tzv. samozaštitnim atribucijama, objašnjava Umek. Kada obrazlažemo pobedu, obično imenujemo nekog igrača ili njegov pogodak, a kada gubimo onda obično pominjemo eksterne faktore, sreću i sl.
Naše duševno stanje veoma je zavisno od toga šta drugi misle o nama. Mi želimo da drugi misle dobro o nama i da nam se dive. Zbog toga opravdavamo izgubljene utakmice nekim spoljnim faktorima: vremenskim prilikama, uslovima na terenu i tako pokušavamo da naše JA zaštitimo, dok pobede smatramo sopstvenom zaslugom.
Slično se dešava kada polažemo ispit. Kad ne položimo, obično kažemo da uslovi nisu bili fer ili se štitimo tako što kažemo "nisam ništa učio/la".
Žudnja za pobedom nikada ne prestaje. Kao što određeni mirisi dovode do kijanja, tako određene situacije aktiviraju našu želju za pobedom. Slično je sa vozačima automobila, koji ne mogu da podnesu da ih neko u saobraćaju pretekne.
Ipak korisno je zapamtiti jednu azijatsku izreku koja kaže: „Ako želiš da pobediš druge, najpre pobedi sebe.“
(Compress)
BEČ, 26. maja 2006.