Osim što je ovaj skup jasno kršenje principa sekularnosti, već uveliko nagriženog potpuno neprirodnim i štetnim uvođenjem Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okrilje Univerziteta u Beogradu, na njemu su još izrečene i flagrantne neistine koje dodatno srozavaju ugled najviše domaće akademske institucije.
Naime, čelnik nevladine organizacije “Srpska pravoslavna crkva”, koja se u delu javnosti doživljava samo kao verska zajednica, Miroslav Gavrilović, izjavio je u svojstvu, a sa prigodnom odećom i pratećim priborom, patrijarha ove organizacije, da je “Religija osnova za razvoj nauke i kulture i pokretač aktivnosti za stvaranje novih dela”.
Izjava gospodina Gavrilovića, poznatog i pod, u okviru nevladine organizacije SPC internim, pseudonimom “Irinej”, u najmanju ruku je neistinita, dok je svakako i uvredljiva za veliki broj naučnika koji su bili kažnjavani, šikanirani, pa i ubijani, samo zato što su naukom uspešno razbijali štetne i primitivne verske dogme.
Da li je neophodno podsećati na Galilea Galileja ili Nikolu Kopernika, proganjane od strane Inkvizicije, ili pak na sudbinu Đordana Bruna, koji je zbog dokazivanja postojanja heliocentričnog, umesto geocentričnog sistema, završio na lomači?
Ako je to predaleko za sećanje vernika i crkvenih čelnika, neka se prisete koliko je muka od strane te iste crkve preživeo Vuk Karadžić, reformator jezika kojim se u Republici Srbiji govori zvanično svugde osim u okviru institucija SPC, ili neka se zamisle nad razlozima koji su Dimitrija (Dositeja) Obradovića naveli da sa gnušanjem napusti sveštenički poziv.
Čeka li nas danas u Srbiji XXI stoleća, ponovo divljanje vernika, poput onog kada je pre nekoliko decenija Bertran Rasel, oštri kritičar verskih zabluda, postao predavač na Gradskom koledžu u Njujorku? Da li ćemo ipak biti spremni, kao društvo i kao pojedinci, da napokon kažemo odlučno “dosta!” ovom neustavnom, nesekularnom, a svakako i necivilizacijskom uplitanju neobrazovanosti, dogmi, neznanja i anahronih učenja u nauku, koja Srbiju mora da povede ka napretku?
Zapanjuje i razočarava podrška Rektora Univerziteta u Beogradu, doktora Vladimira Bumbaširevića, jednom ovakvom skupu, na kom se kao počasni govornik pojavljuje čovek koji tvrdi da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti, te da on “obolele” žali. Gde je profesionalni otklon, etička i nadasve ljudska distanca jednog lekara prema potpuno zaostalim i neprihvatljivo diskriminišućim izjavama neobrazovanog čelnika jedne verske zajednice?
Rektoru preporučujemo da se zapita kakav bi odgovor dobio, ako bi fizičara, matematičara, biologa, hemičara, lingvistu i teologa, ljude iz institucije na čijem je čelu, zapitao koliko je njihova delatnost doprinela razvoju čovečanstva i životnog standarda u proteklih samo pet vekova.
Uvereni smo da je pitanje prilično retoričko za svakoga ko ima makar elementarnu sposobnost kritičkog razmišljanja.
Kuda to ide Srbija u kojoj se obrazovanje posmatra kao ono iz XII ili XIII stoleća, zanemarujući sve što nam je doneo humanizam, sve prednosti renesanse i sav civilizacijski napor koji je u sebe utkalo prosvetiteljstvo?
Crkve odavno nisu izvori pismenosti i mesta na kojima se ljudi mogu iole obrazovati. Prema jeziku koji se u zvaničnoj komunikaciji koristi, više nisu čak ni mesta istorijskog sećanja, već samo mesta unakažavanja onog najvrednijeg čime se srpski jezik može ponositi, a to je njegova jedinstvena originalnost i laka razumljivost.
Najoštrije zahtevamo od svih nadležnih državnih organa da prekinu štetnu praksu prizemnog podilaženja hirovima i anahronim, nenaučnim i često neljudskim prohtevima jedne verske zajednice, koju smo svi mi prinuđeni da plaćamo, te da se napokon okrenu istinskim vrednostima i pravcu koji će celo naše društvo napokon pokrenuti ka budućnosti, umesto ka mračnoj prošlosti.
Gospodinu Gavriloviću i njegovoj verskoj zajednici, sa budžetskim prerogativima nevladine organizacije, preporučujemo da umesto štetnih i za racionalni intelekt uvredljivih verskih učenja, napokon podstaknu istinski napredak čitavog društva, tako što će se i sami založiti za sekularnost, kao oprobano najbolji recept za prosperitet čitavog društva. Ili neka makar deo sredstava koje namiču iz budžeta svake godine preusmere natrag narodu u koji se kunu, te tako pomognu izgradnju neke škole, umesto obnove svog voznog parka ili rezidencija.
Na kraju, podsetićemo još jednom na besmrtne reči Dimitrija Obradovića – Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!