"Sećaš se kako smo ovom olovkom crtale srca na zadnjoj stranici sveske".
To je bio trenutni "pljusak" emocija u meni. Ne zbog tih srca, iskreno - više se ni ne sećam ko mi se sviđao na kraju osnovne, već puno emocija zbog sećanja na jedan, pomalo zaboravljeni, period mog života.
Setila sam se i svoje i njene pernice koje su stajale na polovini školske klupe i označavale granicu između naših polovina (nije bilo potrebe jer se nikada nismo svađale, ali to su valjda neka dečija posla), prepisivanja na časovima matematike i engleskog (prvo ja od nje, drugo ona od mene), ćuškanja, bockanja olovkama i rauznih drugih zafrkancija koje prate školske dane.
Sada me je ta jedna olovka podsećala na sve to i taj mms koji mi je stigao preko telefona koji u vreme našeg detinjstva nisu ne samo postojali nego čak bili nezamislivi. Nismo imali telefone da u njima čuvamo poruke, ali smo iamli pernice u kojima su ostale naše misli i uspomene.