Poručili smo po instant kafu i nehajno dodali: „i po čašu vode, molim te.“
Kako stara konobarska tradicija nalaže, dobili smo kafu, ali bez dodatne vode. Miki je ljubazno podsetio momka na taj deo porudžbine:
- Izvini, samo još one dve čaše vode, molim te.
- Naravno, izvinite, stižu odmah.
Deset minuta kasnije, dok smo analizirali najnovije debakle naše fudbalske reprezentacije, konobar se iznenada pojavio, noseći piće za susedni sto. Samo sam mu mahnuo rukom, da ga podsetim na žedni dvojac, na šta je on samo zaverenički namignuo, kao da nam poručuje: „samo što nije!“
Kafa i mnogo priče udruženim zločinačkim delovanjem umeju čoveku da osuše usta. Posebno čoveku koji pola sata nije uneo ni kap vode u svoj napaćeni organizam. Zato je Miki odlučio da uzme stvar u svoje ruke i povikao na konobara koji je bio pet stolova dalje:
- Dečko! Dečko! A voda?!
Konobar je samo pokorno klimnuo glavom u znak potvrde da nam je oprostio, ali ne i zaboravio dosađivanje. A onda je nestao u šumi stolova i nije ga bilo još petnaest minuta.
Kada se opet pojavio, nosio je pun ajncer piva za stariju mušku ekipu koja je spojila tri stola levo od našeg. Nismo imali srca da ga pitamo za vodu, jer stvarno nije bilo fizički izvodljivo da je ponese, pored toliko krigli. A i imali smo preča posla, trebalo je pretresti živote tolikih bivših koleginica i kolega do gole kože.
Dvadeset minuta kasnije, nije imao bolji izgovor od klasičnog konobarskog:
- Jao, izvinjavam se, zaboravio sam, strašna je gužva. Evo, idem odmah!
Već viđeno i nečuveno. Očekivali smo više, nakon toliko vremena. Mogao je makar malo da se potrudi i improvizuje da je kuvarica pala u nesvest od vrućine pa su morali da je polivaju vodom. Vodom? Mmmmm... počeo sam da haluciniram, to je to. Žeđ nema mnogo razumevanja za probleme manjka zaposlenih u našim kafićima. Priroda je neumoljiva.
Pošto više nisam mogao da izdržim, da ne bih potpuno dehidrirao, ostavio sam Mikija da vreba konobara, a ja sam se oteturao do šanka i zamolio šankericu za čašu vode. Iskapio sam je na eks, a onda još jednu. Pa još jednu. Uzeo sam i da ponesem dve, za svaki slučaj. Nije htela da mi da četiri. Kada sam se vratio, zatekao sam konobara kako stavlja dve čaše vode na naš sto.
Prekorno me je pogledao i rekao:
- Niste morali, pa rekao sam da ću vam doneti. I evo, doneo sam.
Izvinio sam se zbog svoje nepoverljivosti, dok sam osećao kako atomi vodonika i kiseonika u odgovarajućem odnosu 2:1 napajaju svaku ćeliju mog sušom pogođenog bića.
Osveženi, obrnuli smo još jednu turu razgovora. Kada je došlo vreme da krenemo, Miki je pozvao konobara. Dva klimanja glavom, jedno namigivanje u prolazu i deset minuta kasnije, momak se konačno pojavio pored našeg stola.
Zaustio sam „molim te, rač...“ ali Miki me je isekao:
- Molim te, još dve čaše vode, ako nije problem?
- Naravno, odmah!
A zatim je nestao u beskrajnom kariranom plavetnilu stolnjaka i dima, da se ne vrati bar još dvadeset minuta. Nas dvojica smo polako i dostojanstveno išetali iz kafića u smiraj sparnog beogradskog dana, da se nikad ne vratimo.