Pošto je Stojko tog dana sa namerom bio u čistoj košulji, sklonio se sa ulice u prvi ulaz ne bi li sačekao da prođe udarni pljusak, pa da produži dalje, do sledećeg zaklona. Ne može se u klošarskom odelu varati na kartama ozbiljan svet.
Bio je to jedan od tipičnih ulaza u beogradsku zgradu, sazidanu šezdesetih godina prošlog veka, u kojima ljudska ruka nije vršila praktično nikakve intervencije od tada, ako ne računamo krečenje jednom u četiri godine.
Sivilo njegove košulje stopilo se sa sivilom ulaza, pa ga stariji gospodin koji je ušao za njim nekih tridesetak sekundi kasnije nije odmah primetio. Bio je sed, u smeđem mantilu, enciklopedijskoj ilustraciji primera jednog uobičajenog odevnog predmeta penzionera. Kada je zatvorio kišobran i podigao glavu, ugledao je Stojka i trgao se:
- Uplaši me, sunce ti! Koji si ti? Nisi iz našeg ulaza! Šta radiš ovde? Drogiraš se, a?
Nešto je kvrcnulo u Stojkovoj glavi i on se, za samo sekund, potpuno ubacio u upravo izmišljenu ulogu komšije. Hladnokrvno je odgovorio:
- Jesam. Iz ulaza sam.
- Ma nemoj? Sa kog si sprata? I kako te ja ne znam, a poznajem sve iz ovog ulaza i sve koji dolaze kod njih?
- Doselio sam se noćas. Gore sam, u potkrovlju, adaptirao sam vešernicu i uselio se.
- Kako onda nisam ništa čuo, a stanujem direktno ispod vešernice?
- Doneo sam samo torbu, koliko da prenoćim i malo sredim prostoriju. Sutra mi stižu stvari. Nećete moći da koristite lift nekoliko sati, ali ništa strašno. Brzo će to.
- Nećemo moći da koristimo lift? Tako kažeš? E, baš da vidimo i to čudo!
- Pa da. Nije zbog mene, to je zbog fizikalaca. Nervira ih da im zuji lift po zgradi dok rade, a krupni su momci, ne treba im se zamerati. Stvari ionako nose peške, jer ništa od nameštaja ne može da stane u ovaj bedni lift. Kao da ste ga iz svog džepa plaćali, stisli se, ej! Tako da nećete baš moći ni stepenište da koristite neko vreme.
Čovek se vidno uzrujao i pobledeo.
- Slušaj ti, ja ću da prijavim policiji ako samo probate da zaglavite lift! Jesi čuo?
- Slobodno, slobodno. Doći će moj brat od strica na intervenciju. On je i tipovao vašu vešernicu, kaže: „gre’ota da onoliki prostor zvrji prazan. Idi rođo, useli se!“
- Ma... zvaću i vatrogasce, ako treba! I Radu iz Beogradske hronike!
- U vatrogascima mi je stric, otac tog brata koji je policajac u interventnoj. A Rada mi je tetka. Ali ne brinite, žurka za useljenje neće biti preglasna. Uspeo sam da obezbedim samo 4 zvučnika od po 200 vati. Ima neki koncert na Kališu, pa je sva oprema već bila izdata, a ja ovo nisam baš planirao. Šta ima veze, kao da ovi moji narkomani i kurve znaju razliku između 4 puta po 200 i 4 puta po 500 vati.
Starac je počeo da se guši i srušio se na pod, a Stojko, dobra duša, kakav već jeste, pozvonio je na prva vrata u prizemlju, ne bi li mu neko od komšija dao čašu vode i malo šećera za nesrećnog čoveka.
U roku od dve desetinke, otvorila je komšinica u veselim pedesetim i bade-mantilu neveselih boja, koja je već ionako bila kraj špijunke jer je malo ranije čula da neko razgovara u hodniku. A takve stvari se ne propuštaju, kao ni nove epizode turskih serija.
Pošto iznutra nije uspela jasno da čuje šta se desilo, upitala je Stojka:
- Šta bi, pobogu? Šta je gos’n Jovanoviću?
- Ne znam, gospođo, verujte mi. Deluje mi kao infarkt. Samo sam ušao da se sklonim od kiše, a gospodin je naišao i odjednom me bez ikakvog razloga napao. Pričao je da se useljavam u vašu zgradu bespravno, pominjao je neke kurve i narkomane i da će zvati policiju, vatrogasce, televiziju... ma, totalne besmislice. A onda mu je pozlilo. Verujte i sam sam u šoku.
- Jadan čovek, pa on je izgleda potpuno sišao s uma. Idem odmah da pozovem hitnu pomoć!
- Pozovite, molim vas! I recite obavezno da požure, i da je tu i Stojko. Tamo mi radi sestra od tetke!