E baš to mi se desilo pre nekoliko dana. Pukla mi je cev na radijatoru i skupljao sam vodu. Ali to samo po sebi i ne bi bilo interesantno da mi nekoliko dana pre toga nije crkao bojler. Što opet ne bi bilo ništa specijalno, da mi se dan ranije nije pokvario mobilni telefon. Možda je trebalo da znam, nakon što me je, dan pre toga, devojka ostavila, saopštivši mi svoju odluku putem istog tog mobilnog telefona. Izgleda da je tačno ono da nesreća nikada ne ide sama. Šteta samo što nije definisano koliko ih ide zajedno ili u nizu, jer bih tako makar znao šta mogu da očekujem.
Ovako, preostalo mi je samo da se nadam da mi neće otkazati kočnice automobila ili sajla lifta u nezgodnom trenutku. Za svaki slučaj, odlučio sam da na posao narednih dana idem autobusom, a od stana do prizemlja i obrnuto – peške.
Ova odluka je odmah dala rezultate. Mp3 plejer mi je ispao niz stepenice i razbio se u komadiće. Ni kineska plastika nije što, ruku na srce, nikad nije ni bila. A sutradan su me u autobusu odžeparili. Džeparoši su, za razliku od kineskih proizvođača, ipak na visokom nivou.
Posle te serije nesrećnih slučajeva, već mi je dosadilo i odlučio sam da se ozbiljnije pozabavim tim problemom. Iako ne verujem u te stvari, na preporuku stare komšinice posetio sam vračaru koja je njenog sina navodnoizlečila od noćnog mokrenja. U četrdesetoj godini. Ona mi je objasnila da je u pitanju retko prokletstvo koje sam najverovatnije sam izazvao, nekim lošim postupkom u prošlosti. Nakon dugogi mukotrpnog razmišljanja, jer nisam činio zla dela već duže vreme, setio sam se! Pa nisam obišao baba Rajku iz starog kraja, ima bar pet godina. A koliko me je samo puta čuvala i hranila kada sam bio mali! Ko zna da li je uopšte još živa, gade nezahvalni i bezosećajni, rekoh sebi, dok sam užurbano ukucavao njen broj fiksnog telefona iz starog telefonskog imenika, jedva pronađen na gomili nekih nevažnih knjiga i papira.
Telefon je dugo zvonio i već sam počeo da gubim nadu, kad se odjednom začuo poznati, umalo zaboravljeni starački glas:
- ’Aloooo?
- Baba Rajka! Živa si!
- Što ne bih bila živa, barabo jedna! Ne baksuziraj! I ko je to uopšte?
- Tvoj bivši komšija, Ogi! Mali Ogi! Sećaš se, videli smo se, nema ni... tri godine!
- Sećam se, sećam se, kako da zaboravim jedino dete iz tri generacije u celom komšiluku koje mi je iščupalo svo cveće iz bašte u jednom danu?! Pa što te nema toliko, jesi ljut na mene?
- Taman posla! Bio sam nešto zauzet, ali nećemo o tome preko telefona! Stavljaj kafu, dolazim! Je l’ ti treba nešto, da kupim usput?
- Ne treba ništa, imam sve – i kafu i ratluk. I šećer. I ulje i brašno. Šta više može da mi treba?
Stara dobra baba Rajka, uvek tako jednostavna, neposredna i skromna.
Sutradan sam se vozio liftom i kolima nekoliko puta, da vidim da li je uspelo. Ništa se nije desilo. Do kraja dana nisam ništa razbio, izgubio, a nisam ni dobio nikakvu bolest, pa čak ni prehladu.Izgleda da je upalilo – otklonio sam prokletstvo. Ni narednog dana nisam doživeo nikakav peh.
Međutim, sve ovo me je navelo da se zapitam koga li sam još sve u životu zanemario i da li će i kada to doći na naplatu. Zaključio sam da je u životu najbolje biti dobar prema svima, ali, pošto je to nemoguće, probleme treba rešavati kako se pojavljuju. Prelistao sam svoj stari telefonski imenik još jednom i našao još nekoliko potencijalno interesantnih imena. A onda sam ga bacio u smeće. Jer ne verujem u te stvari.