Dragana je tih dana imala velikih problema sa svojim računarom i relativno kratak rok da završi jako važan posao. Džentlmen kao i uvek, uz to slab na šarmantne mlade dame (nezgodna kombinacija), sredio sam joj to za dva sata, uključujući i pauzu za kafu. Krenuo sam kući spokojan i sa osećajem da sam učinio svoje dobro delo za taj dan.
Međutim, negde na pola puta do kuće, zazvonio je mobilni telefon. Bila je to Dragana.
- Ej, jesi daleko?
- Jesam, skoro pa kod kuće. Što?
- Nešto ovde nije kako je pre bilo.
- Nemoguće! Instalirao sam ti isti sistem koji si imala i ranije. Šta može da bude različito?
- Znaš ono dole, desno?
- Daj još neki podatak?
- Ono, gde je sat i datum!
- Aha. Šta s njim?
- Nema datuma, samo sat!
- Ma idi bre, ja reko’ nešto ozbiljno. Podesićemo ovako, telefonski: desni klik na to, pa...
Problem rešen. Stigao sam kući i opustio se uz pitki esid džez na jednoj od brojnih internet radio stanica. U stvari, želeo sam da se opustim, ali Dragana nije delila takvu viziju moje večeri. Stigao mi je sms: „A kako ovo kad kucam da namestim da ne moram stalno da držim Shift dok hoću velika slova?“ Usledio je lakonski, ali dovoljan odgovor: „Caps Lock“. Pet minuta kasnije, kada sam se već ponadao da ću uživati, usledio je novi sms: „Kako beše ono kad hoću sa engleskog na ćirilicu?“ na koji je takođe dobila kratak, ali zadovoljavajući odgovor. Deset razmenjenih poruka kasnije, zaspao sam, a na preostalih dvanaest odgovorio sam tek sledećeg jutra.
Popodne je prošlo mirno, uz samo dve telefonske intervencije, na podešavanju svetlosti i kontrasta monitora. Takođe smo naučili i da je u redu da jedna od dve diodice na kućištu nasumično treperi, dok druga konstantno radi. Tako je i u životu – na jednu budalu koja non-stop dirinči, dolazi najmanje jedna ništarija i boem, koji radi šta i kad mu dune.
Ali veče... veče je bilo pakleno. Prvo smo, uz mnogo drame, prošli obuku za podešavanje auto-save opcije u programu za obradu teksta, jer joj je prethodno iznenadni i kratkotrajni nestanak struje poništio dva sata minulog rada, a zatim smo, osokoljeni uspehom, za samo 45 minuta protrčali kroz kurs „Sve što je odavno trebalo da znate o svim programima sa kojima već godinama radite, ali vas je mrzelo da naučite, a sada imate i koga da pitate“. Imao sam utisak da će mi uho, podgrejano usijanim zvučnikom i baterijom mobilnog telefona, iscuriti na rame, a odatle lagano, preko ruke na pod. Ali preživeo sam taj vangogovski trenutak slabosti. I sutra. I prekosutra. Po četiri sata dnevno u proseku. Tešilo me je samo saznanje da i taj hitan i važan posao ima svoj rok, te da samim tim i kraj mojih muka nije mogao biti daleko.
I uspeli smo! Dragana je rad predala i pred šefovima uspešno odbranila na vreme, a ja sam za nagradu dobio slobodno popodne i veče.
Prva sledeća poruka „Antivirus traži da se ažurira, šta da kliknem? Dođi na ručak, da častim za ono“ („OK i ok“) stigla je tek sutra ujutru, tako da sam u međuvremenu imao dovoljno vremena da se opustim. Za ručkom smo, osim mojih komplimenata upućenih kuvarici i njenog ponosnog zahvaljivanja, razmenili i mišljenja o programima za puštanje div-xa. Njeno mišljenje je bilo da bi trebalo da joj pod hitno instaliram bar još dva, jer „onaj jedan nije hteo da pusti neki fajl“, dok je moje bilo drugačije, ali bio sam pošteno nadglasan – jedan prema jedan. Ovo nam je otkrilo i more do tada skrivenih opcija u dopisivanju i konverzaciji:
- Kad ćeš da dođeš da mi skineš...
- Kada tvoji odlaze na more?
- Ma ne to... hahaha... budalo! Nego da mi skineš onaj film sa Hju Grantom?
- Je l’ baš moram?
- Moraš.
- Vidimo se za sat i po.
Nekoliko dugih nedelja kasnije, došao je i Draganin rođendan. Izbor i kupovina poklona nikada nisu bili lakši i svrsishodniji. Dobila je „PC za početnike: od kratkog spoja napajanja do trojanaca“ u tri toma i „Sve što mi ikada može zatrebati o kancelarijskim paketima programa“, razmera takođe biblijskih, ali izdanja starog i novog zaveta zajedno, sa sve bonus scenama. To je zaista bila više nego poštena cena za ponovno uspostavljanje mog duševnog mira i slobodnog vremena, makar u večernjim satima. Pomislio sam: kako je život veličanstven u svojoj jednostavnosti, jer za svaki problem postoji i rešenje, ma koliko ono koštalo.
Međutim, samo pet dana kasnije, tačno u ponoć stigla mi je poruka koja me je probudila iz prvog i najslađeg sna. Sa ekrana mobilnog telefona zlokobno mi se u lice cerilo: „Je l’ mogu da kopiram tekst iz ovog programa za kucanje u ovaj program za računanje?“. Odlučno sam reagovao, direktnim pozivom, iako mu vreme bilo nije:
- Pa dobro, majku mu, zar to što si me pitala ne piše negde u onoj knjizi o kancelarijskim paketima?
- Paaaa... verovatno da piše.
- Hoćeš da kažeš da nisi ni pogledala?
Nakon pauze od nekoliko sekundi, samo je skrušeno procedila:
- Nisam.
- Zašto?
- Znaš kako, bio mi je danas onaj moj rođak Milan, onaj sa sela. Tek što je nabavio deci računar, pa sam mu dala one knjižurine, da mu se nađu. Znaš njega, sav je smotan, totalni antitalenat za tehniku...
Prekinuo sam vezu, isključio telefon i stavio ga pod jastuk. Minut kasnije, za svaki slučaj sam izvadio bateriju iz telefona, karticu iz aparata, a njega potopio u čašu. Sutradan sam ga bacio pod autobus, a karticu sa mosta, pravo u reku. Nije ekološki, ali što je sigurno, sigurno je. Zatim sam se, sa javne govornice, policiji prijavio kao nestalo lice. Živeo sam srećno, bez savremenih tehničkih uređaja i ostalih karakondžula, u jednoj kolibi, do kraja života.