Nisu se uplašili zbog sebe, jer oni sve to ionako imaju u glavama, nego zbog naroda, koji bi u tom slučaju ostao uskraćen. I tako su odlučili da objave knjigu.
U realizaciji ovog četvorojekta pomogli su, svojom nesebičnom podrškom u vidu predgovora i ilustracije, književnica, humoristkinja i humanistkinja - Jelica Greganović i crtač, ilustrator, autor, neverbalni komunikator i vizuelni narrator - Dobrosav Bob Živković.
Ova knjiga je kopernikanski pokušaj da se zatvoreni aforističarski krugovi pretvore u mnogo zabavnije aforističarske kvadrate, eventualno pravougaonike ili trapeze, ako se razvuku usled pružanja otpora.
Dalibor: O postanju postoje mnogobrojne teorije: Neke su scijentističke, druge sajentološke, treće darvinističke. Naša priča o postanju je sajmološka.
Dejan: Hahaha... ne. Evo kako je sve počelo. Geneza, knjiga prva: od vremena kada sam se, u potrazi za društvom sa studija, pridružio društvenim mrežama, ubacivao sam po gde – gde svoje misli, osećanja, viđenje stvarnosti. Mislio sam da FB tome i služi, a ne samo kačenju fotki kučića i tanjira sa hranom. Naravno, reakcije su bile mlake. Ljudi su to lajkovali reda radi, ne dajući mi neku povratnu informaciju. A onda sam čuo za novu pošast veka - Tviter. Dugo sam se opirao tom zlu,
amio sam na FB, lajkovao Mike, Dučiće i Radoviće, a onda sam rekao sebi – ili će ti život biti cveće, ili tebe biti neće! Pristupio sam Tviter zajednici!
Dejan: Prvih nekoliko meseci bio je pakao. Čamio sam u mraku Tvitera, svakodnevno ispaljujući po nekoliko aforizama koje niko nije čitao. Kako bi me i čitali, kad su mi, od 11 pratilaca 10 bile dame sumnjivog morala iz Amsterdama, a jedanaesti pratilac je bila stranica Koha Ditore. I onda, prst ili prstenac Sudbine, šta li je, naleteh na grupu koja je komentarisala Dnevnik. Na Tviteru ima raznih likova, to odmah da vam bude jasno. Ja sam živi primer. Komentarišu oni Dnevnik, a ja pustim tvit. I dva-tri fejva. Ej, bre, dva–tri fejva! Uspeh. I tako, Dnevnik po Dnevnik, nakupi se – 16 pratilaca! Meni dosta!
Dejan: E, vidite, onda sam, jednog dana, ubacio i komentar nekih od mnogobrojnih izbora i lavina je krenula. Za nekoliko dana imao sam nekoliko stotina pratilaca. Čitao sam, smejao se, stavljao prst na čelo. Jednom rečju, uživao.
A, onda, jedne večeri, u DM-u, pojavila mi se poruka – Mogu li dobiti adresu tvog FB profila, gay stop! U potpisu: Lezbonostalgija. Eto ti ga sad, budi pametan, gej stop, a Lezbonostalgija. Sve sam nokte na rukama i nogama pojeo, i dečije počeo da grizem, sve od muke! Mislim, cenio sam šta Lezbo piše, smešno beše, ali, brate, u intimu da mi zađe, među kučiće i mačiće. Nisam bio pametan.
Dejan: I, neka bude šta biti ne može, pristanem ja. Postanemo FB prijatelji. Kad da vidiš čuda! Ni pet ni šest, ni predigra, ni pokloni, ni umiljavanje, s neba pa u rebra – Šta misliš, Deki (dobro, eto malo emocija), da se nađemo na Sajmu knjiga? E, tad je postalo ozbiljno. Pričala je meni mama o tim beogradskim fantomima što namamljuju neiskusne, pa se posle okoriste njima. Pristanem ja na sastanak, ali samo da bude na javnom mestu, među dosta ljudi. – E, super, hteo bih da upoznaš i Peđu! - reče ’Nostalgija. Brate, zaginuh! Ovaj neki grupni video sprema! Ništa, sad kad pristadoh, neka ide sve po redu.
Dejan: Sretosmo se i na Sajmu. Ognjen u pratnji nekih kršnih i kafani sklonih momaka, ja sam. Gledaj pravo u oči, jak stisak ruke, da se poplaše. To beše moja taktika. Dva štanda kasnije, sve je već bilo drugačije. Video sam da se moje noćne more, srećom neće ostvariti, i da su momci na svom mestu. Jeste da je to mesto malo iščašeno u odnosu na ono što je ovčarska sredina smatrala normalnim, ali je bilo njihovo. Kada smo se dobro oznojili (nije to što mislite) odlučili smo da se okrepimo u obližnjem restoranu društvene ishrane. Na meniju bejahu prebranac u svom ljutom i kobasice u svom još ljućem izdanju. Alek Bilić je drao i neke ljute paprike, ali on je hipik i može mu se. I tako, u znoju lica svog, podsećali smo se sjajnih dana vojske, ratova, krize i ostalih zabavnih sadržaja. No, u grudima nam je stajalo nešto krupno, teško, nešto nedorečeno, nešto što je svako od nas želeo da izbaci napolje, ali nije imao dovoljno hrabrosti.
U trenutku kada je atmosfera bila vrela, a na sto stavljena nova tura hladnog piva, pored nas, u svoj čvrstini svojih guzova, prođoše dve devojke. Zaintrigirane mirisom mošusa koji ispuštahu pet kršnih delija (priključio se u međuvremenu sa pljeskom u ruci, i Miroslav, zvanični lekar naše reprezentacije), djeve se okrenuše i prokomentarisaše: - Jao, vidi, kobaja!!!! I to u deonom genitivu množine, sa sve postakcenatskom dužinom. Mi zatečeni, bacismo pogled na tanjir. Zar pored svih krasota naših, da komentarišu kobaje! Srećom, situaciju je izvukao (nije to što mislite) Peđa, rekavši – Jeste, četiri kobaje, domaće! Devojke se zakikotaše, ali ne odustajahu da odu. Zadivljeno su nas gledale. Ili kobaje, svejedno.
Lepo je rekao Igo „tražite ženu!“ Šta je dalje bilo?
Ognjen: U tom trenutku, kao u filmovima Serđa Leonea, ili njegovog plagijatora, Kventina Tarantina, susretoše nam se pogledi. Dekiju, Peđi i meni. Miroslav je oborio glavu kako bi video gde mu je pao majonez iz pljeske. A Bilićev pogled je bilo nemoguće uhvatiti u gustom dimu sarajevske „Drine“, mekog pakovanja. Ideja se rodila. Biće nas četvorica. I kao kobaje privlačićemo pažnju publike. I biće knjiga. I… ništa od toga nismo rekli jer je Deki žurio na bus, a ja sam hteo da pijem domaću kafu pa sam skrenuo pogled. Ali, još iste večeri, Dejan nam je predložio da u priču uključimo i Dalibora jer on ima loptu, pa ne bi bilo fer da se samo mi igramo. I to bez lopte.
Predstavlja li vam to problem?
Predrag: Nažalost, jedna od loših strana različitih mjesta u kojima živimo je što se teško okupimo za neku promociju. Dobra strana je što, kada neko izostane zbog udaljenosti, besparice ili zato što je zaboravio da treba doći, ostali mogu za svaki neuspjeli aforizam da kažu da je njegov.
Dalibor: Zašto aforizam? Nas četvorica smo se sreli na društvenim mrežama. Jako brzo smo shvatili da je glupo da se izražavamo epic i da bi to bio #epic_fail! Niko danas ne čita ništa duže od dve rečenice i 140 karaktera. Možda još đaci i studenti, a i oni - što moraju. Zato smo seli i to što imamo krenuli da sažimamo, sečemo, kastriramo, kaštigujemo i - to je počelo da dobija formu aforizma. Za aforizam je retko ko pre društvenih mreža i znao. Sve je to bilo zatvoreno u začarane aforističarske krugove. Ti krugovi su čitali jedni druge, nagrađivali jedni druge, mrzeli i prezirali jedni druge. Inače, svako od nas četvorice je romanopisac. Samo što mi iz svojih romana izbacujemo dosadne delove i za mrzovoljne čitaoce izvlačimo samo citate. Aforizam – umetnost umetanja. Aforizmi su znakovi pored puta za nigde. Aforizam - jer nije za priču! Aforizam će spasiti svet. Kao i lepota.
Predrag: U jednom momentu, kada smo pomislili da nas niko neće štampati, sjetili smo se filma Roki i Apolo Krida kada je nazvao italijanskog pastuva i mimo rang liste mu ponudio meč.
Ispričali smo Mikiju, vlasniku Sigrafa, kako smo s gnušanjem odbili ponudu Službenog glasnika, Lagune, Gutenberga i resavske škole i odlučili da pružimo šansu mladom i neafirmisanom štamparu. On je zagrizao mamac i uzeo nam sve pare.
Knjigu možete naći u svim bolje opremljenim knjižarama Madlenijanuma u Zemunu i Beopolisa u Beogradu, kao i u Buk Baru u Sremskoj Mitrovici i trenutno se čita na svim bolje posjećenim plažama od Draginjinog mlina do Küçükköy, Balikesir u Turskoj.
Ognjen: S parama u vezi, želeli bismo da iskoristimo priliku i javno se zahvalimo našoj meceni, Mirjani Pavlović, koja je u nama četvorici zajedno prepoznala kvalitet dovoljan za jednog odraslog pisca. Ona je nesebično finansirala štampu prvog izdanja ove prve knjige i dala nam monetarni vetar u leđa, uz samo jedan uslov: da se ne zaustavimo posle prve, već da objavimo bar još jednu knjigu. Pa posle nje kako hoćemo.
Ognjen: Reakcije su podeljene. Ima ljudi kojima se knjiga veoma svidela, a ima i onih drugih, koji su prosto oduševljeni.
Određeni broj primeraka prve knjige rezervisali smo i za podelu bogatima i slavnima, jer kao što je poznato, oni nikada ništa ne kupuju. Valjda su zato i bogati. Uglavnom, reakcije su pretežno pozitivne, a evo nekih od njih:
„Živ nisam!“ - Elvis Prisli
„Čim je ponovo pročitam, daću Medvedevu, pa ću opet ja!“ - Vladimir Putin „O momcima sve najlepše!“ - Elton Džon
„Odavno ovako dobru knjigu nisam video“ - Homer
„Od prodaje ove knjige, svi građani će dobiti po 1.000 besplatnih akcija! -“ Jedan naš Ministar koji je želeo da ostane anoniman
„Hurem, večeras sam nešto zauzet. Čitaću. Love!“ - Sulejman
„Sido, štampali su idiota!“ - Dimitrije Mita Pantić, mlađi referent
„Ko sve danas ne izdaje knjigu, majke im ga bezobrazne i pokvarene!“ - Giga Moravac
Uzgred, naši aforizmi se i te kako čitaju, lajkuju i fejvuju po društvenim mrežama, samo se često desi da ih potpiše neko drugi. Ponekad slučajno, a najčešće namerno.
Čitaoci nas mogu kontaktirati putem mejla 4jahacasrbokalipse@gmail.com kao i na našoj fejsbuk stranici Четири Јахача Србокалипсе, ili putem tviter naloga @4Jahaca. Obnažene fotografije isključivo na gmail, a ostale informacije mogu bilo kojim putem od navedenih.
Predrag: Publika reaguje pristojno i uglavnom nema većih incidenata. Fini ljudi, mahom gospoda. Neki dovode i djecu. Znate, djecu ne možete da prevarite. Mnoga od njih se cerekaju i prije nego što počnemo, kada vide ko sjeda za sto. Atmosfera je vrlo opuštena. Što se tiče naših pojedinačnih performansa, improvizacija caruje. Možda nije toliko stvar u opuštenosti, koliko u poslovično neodgovornom pristupu prema ozbiljnoj pripremi. Ako smo se mi skupili sa četiri strane Srbije, takoreći s koca i konopca, a jesmo, moglo bi se reći da su štap i kanap naša dva najomiljenija alata. Od strane publike nije bilo primjedbi, možda zato što ne izlazimo na bis. Ko šta dobaci u toku promocije, to mu je!
Imamo sjajnu saradnju sa Klubom umetnika Bina (KUB) iz Novog Sada pod dirigentskom palicom profesorice Dragane Mladenov i prvom oficirkom Ljiljanom Radun. Do sada smo uživali u već tri njihove uspešne predstave na našim promocijama, na kojima su se mirijevskoj publici predstavili i mladi talentovani glumci Andreja Antanasijević i Vid Krkeljić, a u Novom Sadu još i Ivan Nadaški i Jovan Radulović.
Dejan: Knjiga nam je, osim neviđene popularnosti (za sada je još nismo videli), donela i gomilu troškova, izdatke za frizere, brice i krojače, nekoliko plaćenih pića, par porcija domaćeg kulena, poznanstva sa Bobom Živkovićem, Jelicom Greganović, Mladenom Stevanovićem, lepim devojkama, mogućnost da upoznamo mnoga srpska mesta kao što su Sremska Mitrovica, Niš, Novi Sad, Mirijevo jesmo li rekli lepe devojke, kao i druženje i saradnju sa (lepim) devojkama iz Kluba Umetnika Bina iz Novog Sada...
Dalibor: Druga knjiga je u pripremi, materijal se gomila. Biće opet proverena ekipa na okupu. Bob nestrpljivo čeka koja će od naših mnogobrojnih ideja za naslov i koncept knjige prevagnuti. Naš zajednički inbox je, naime, rasadnik ideja. Tu grmi i seva, vreme se menja! Naš zajednički inbox je raj za neozbiljne razgovore, on je hektar novih ideja! Uglavnom, beskrajno se zabavljamo radeći sve ovo i naša publika to oseća, prepoznaje i saučestvuje u zabavi.
Ognjen: Plan je da knjiga izađe u oktobru, nešto pre beogradskog sajma knjiga, pa da svoje prvo učešće na sajmu proslavimo uz dve knjige. A na primeru Bitlsa videli smo da hiperprodukcija ima smisla dok imaš inspiraciju i dok obožavateljke vrište.
Ognjen: Čitajte aforizme! Od njih nema kraće. Još bih želeo i da čitaoci nama poruče neko piće.
Predrag: Pročitani smo!
Dalibor: Vremena su sada krizna – ne duže od aforizma!
Dejan: Kupite knjigu - dobićete 210 strana po ceni od 209!