A uostalom, ko mi je kriv što nisam krao, petljao i muljao kao i svi? Sada bih mogao da kupim Harli Dejvidsona Night Rod Special za samo petnaestak hiljada evra. Ovako, nema mi druge, spašću sa motora na bicikl. Ali danas nemam više snage, pogledaću sutra šta se nudi.
Krenuo sam i u teretanu. Momci od sedamnaest godina čudno su me gledali kada sam došao na prvi trening. Samo dok nisam demonstrirao svoju snagu na jednoj od sprava. Posle toga su mi se već otvoreno smejali. Ali nema veze, pokazaću ja njima kroz šest meseci šta može stara garda!
06.07.2016.
Dragi dnevniče,
pa ovo je da sedneš i da plačeš! Mislio sam da su makar dobri bicikli pristupačni, kad ono... prodaju ih u delovima! I samo ram košta po 3-4 hiljade evra! A nema dve kile u njemu. Ni bicikli nisu što su nekad bili. Oni nekadašnji su imali po 20 kila, pa kad zvekneš njime u banderu, saviješ je. A ovo sad – obmotao bi se ram oko bandere, a tolika cena. Sramota! Pa to je da čovek krene u pljačku, ali ne banaka, nego prodavnica bicikla i opreme, jer to je izgleda mnogo isplativije!
Ne znam više šta da radim, dragi moj dnevniče, jer me ova kriza drma sve jače, a rešenja koja imam na raspolaganju je sve manje. Da sam bar oženjen, pa da se razvedem kao sav normalan svet, ali ovako mi ostaje samo da muvam klinke i nadam se da će se neka upecati. Ali prethodno idem da nabacim neku tetovažu. To je uvek u modi.
17.07.2016.
Dragi dnevniče,
nećeš verovati šta mi se desilo!
Evo, još uvek mi drhte ruke dok ovo pišem, iako se dogodilo pre podne, a sada je već noć. Malo sam se raspitao gde izlaze klinke i svi tragovi su me odveli na savske splavove. I zaista, čak i u podne, tamo ih ima koliko ti duša želi, dragi moj dnevniče. Ima ih niskih, visokih, krupnijih i mršavijih, plavokosih i prirodnih, ma za svakoga po nešto. Kao u moje vreme u Robnim kućama „Beograd“. Moram da prestanem da razmišljam na temu „u moje vreme“. To rade samo matorci.
Popio sam svoj espreso na eks, kao pravi žestoki momak sa vrelog beogradskog asfalta i odlučnimkorakom prišao jednom stolu za kojim su sedele tri klinke, po mojoj proceni u ranim dvadesetim godinama. Mada je to danas teško proceniti, jer klinke se opasno sređuju i koriste sve moguće trikove da se predstave starijim i ozbiljnijim. Sve tri su mi delovale nekako normalno, kao osobe koje bi bez predrasuda razgovarale sa starijim muškarcem. Prišao sam im tako i nonšalantno im se obratio:
- Izvinite, devojke, je l’ čekate nekoga?
Na šta mi je smeđokosa drsko odbrusila:
- Da, matori, čekamo tebe, da nam pričaš priče iz II svetskog rata!
Sve tri su prasnule u smeh, a ja sam pocrveneo, ali pokušao sam da situaciju učinim manje neprijatnom po sebe. Otpisao sam smeđokosu gaduru, ali još uvek sam računao na druge dve:
- Mislio sam da vam se pridružim, ako ne očekujete momke. Je l’ mogu da sednem, da popijemo nešto zajedno, da malo popričamo? Nisam baš toliko star, ali mogu da se setim nekih priča iz vama davne prošlosti. I da ne mislite da sam jedan od onih matoraca koje drma kriza srednjih godina – nemam besna kola, ni motor, čak ni skup bicikl! Nemam ništa, samo se hvalim.
Sada se javila punačka plavuša:
- Nije problem, pridruži se ti, a mi idemo.
Opet su se smejale sve tri, nešto glasnije nego prvi put.
Samo se još crnka sa toplim smeđim očima nije grubo našalila sa mnom, pa sam se obratio direktno njoj. Učinila mi se drugačijom od ove dve prepotentne glupače.
- Deluješ mi najzrelije i najpametnije u ovom društvu. Mada to i nije neki uspeh. Da nisi ti za piće sa starijim i iskusnijim muškarcem?
- Znaš kako, s vremena na vreme stvarno osetim potrebu za tim. I onda popijem kafu sa ćaletom, na terasi.
Na ovo su se zasmejale grohotom, toliko glasno da su i ljudi koji su sedeli za okolnim stolovima počeli da me gledaju podsmešljivo.
Pošto mi je hitno trebala neka diverzija, osvrnuo sam se i ne videvši brže i bolje rešenje, uzeo sam kratak zalet i skočio u reku. Odmah zatim sam se setio i da ne znam da plivam, što je jako nezgodno kod skakanja u vodu, pa me je gazda splava pomoću motke jedva izvadio iz reke, iz trećeg pokušaja. Smeh gostiju bio je nepodnošljiv. Još uvek mi odzvanja u ušima, dragi moj dnevniče.
Jedina dobra vest je da me više ništa ne boli od tetoviranja, a mamin portret na mom ramenu je ispao prelepo, baš kao i ona sama na fotografiji sa venčanja koju sam dao tatu-majstoru. Mislim da mi se i on smejao, ali nemam dokaze, a on tvrdi da se samo nakašljao. Ne verujem mu, ipak se on bavi tetoviranjem.
Dragi dnevniče, odlučio sam – od sutra ipak počinjem da štedim za motor.