Nakon završetka rata Đina je odlučila nastaviti školovanje. Izborila je skromnu stipendiju i 1945. upisala Akademiju likovnih umetnosti u Rimu.
Njeni nisu mogli da je školuju pa se snalazila sama za školovanje: pozirala je kao model, a onda se i 1947. prijavila na takmičenje za Mis Italije. Iako je publika najburnije pozdravila upravo njen izlazak na pistu, na tom je takmičenju osvojila treće mesto. Iako nije ponela lentu Mis Italije odmah je počela dobijati filmske ponude.
Iako je u Večni grad došla sa posve drugim planovima — da studira likovnu umjetnost — Đina Lolobriđuda nije odoljela: 1946. prihvatila je malu ulogu u filmu Aquilla nera (Crni orao) jer je honorar, za njene tadašnje standarde, bio upravo astronomski — 1000 lira dnevno. O filmu kao životnom odabiru još nije razmišljala, iako je dobila još nekoliko manjih uloga, toliko malih da joj se ime nije našlo na odjavnoj špici.
Nakon nastupa u ekranizaciji Donizetijeve opere Lucia di Lammermoor (1947) shvatila je da bi bilo nesmotreno prokockati prilike koje su joj se pružale.