U čemu se slažu Grandova pevačica Mina Kostić i gosin' biznismen Milan Beko? Oboje se, u punom naponu svojih umnih snaga usmerenih na promišljanje društva u koje žive, vrte oko Ekrema Jevrića. On je zabrinut za ekremizaciju Srbije iako mu ona ozbiljno ide u prilog a ona smatra da je baš taj Ekrem najveća sramota Srbije. Pritom je, listajući tabloide, svoje prioritetno i verovatno jedino štivo, preskočila izveštaj da je vlasnik televizije, zahvaljujući kojoj ona uopšte postoji, zapucao u Njujork da Srbima na još jednu sezonu „priušti“ Ekrema.
On bi to svakako nazvao humanom misijom jer je i ovoga puta radio samo ono što narod ište, voli i traži. Mitrović je čarobnjak iz čarobne kutije, uvek na usluzi masama kojima, ma na pamet mu tako nešto ne pada, ne traži ni pretplatu. Sad kako su taj isti narod nekada zabavljali Mića Orlović i „Sedmorica mladih“ a danas Ekrem i „Kursadžije“ i ko je doprineo tom „profinjavanju“ ukusa – drugo je pitanje.
Srbima je zasta ostao samo Ekrem. Samo je on gori od njih i samo se u odnosu na njega osećaju – superiorno. I lepši i pametniji. A to je spasonosan osećaj, renesansni. Posebno u društvima poput ovog gde je prosečan televizijski gledalac sopstveni goli život nahranio „Farmom“ a ličnu propast zamenio uživanjem u činjenici koliko taj glupi i naivni Ekrem baš ništa ne zna. Svako bi se mogao da se našali na njegov račun i oseti, bar jednom u životnom veku, kako je to biti „dasa“.
Ima tu i prepoznavanja. Ekremova svakodnevica prevedena u trivijalni refren „kuća – pos'o“ bliska je očaju savremene Srbije. Nije nemoguće da odzvanja u glavama mnogih dok se u busplusovanim a raspadnutim trolama, autobusima i tramvajima vucaraju svojom svakodnevnom trasom. Ne moraju da je pevuše ali im se mota negde tu. S tom razlikom što su oni u odnosu na Ekremov „job“ u mnogo gorim uslovima. Tu nema pogađanja ni lakog "looking-a for". U mnogo čemu, Ekrem im je sličan. Voli ženske i to gole, zabavan je samo kad popije, plaši se supruge, ne može da zamisli obrok bez hleba. Da mu je koenficijent inteligencije malo veći, bio bi Era Ojdanić. Raka ili Bidža? Dule...
S druge strane, ovoga puta možemo delimično da se opravdamo i „globalnim trendovima“. Frik (freak – osoba koja poseduje nešto vrlo neuobičajeno u izgledu ili ponašanju) novi je televizijski junak već čitavu deceniju. Sve drugo se istrošilo – i komičari, i gutači vatre i pljuvači u dalj i striptizete i imitatori i kontroverzne ličnosti. Ćićolinine naslednice zanimljive su samo još penzosima, stand up komičari odavno stoje na klimavim nogama jer je jedan loš fazon dovoljan da se posegne za giljotinom, prevedeno na jezik savremenosti – daljinskim upravljačem. Ekrem Jevrić je predstavnik planetarnog freak show-a u okvirima domaće produkcije, on stoji na čelu kolone sastavljene od Karamelinih "Preljubnika", "Đavoljih večera", Grandovih šampiona...Onih kojima se i Saša Popović, nekadašnji Brenin poni za cirkuske nastupe, slatko smeje i ruga a zahvaljući čijem je "ukusu i pameti" uspeo da skine Brenu s leđa i obuče sako sa jakom etiketom.
O „ozbiljnima“ nema potrebe da govorimo. Ozbiljnost je proterana sa televizije budući neupotrebljiva i štetna u neprestanoj borbi za rejting.
Ljude danas zanimaju svi ti „ekremi“ – smešni čudaci, osobe sa abnormalnim telesnim karakteristikama, žene-muškarci i muškarci-žene, naivci, neinteligentni, nepripitomljeni. Da, i dalje je potrebna izuzetnost ali izuzetnost s druge strane. Srpskoj televizijskoj publici Ekrema je najavio Oskar Savić, alter ego Ognjena Amidžića koji je, usled neverovatne popularnosti, dogurao do dve TV sezone, CD-a i nastupa u Domu Sindikata. Izvinite, ali vi ste za to kupili ulaznice i iskeširali novac na nekoj pumpi podsmevajući se nevladinim organizacijama koje su insistirale na tome da je reč o vređanju jedne grupe ljude koja postoji u svakom društvu. Pa i ovde.
Zbog svega toga nije neisplativo potegnuti i do Himalaja da bi se u neko selo pored Beograda dovukao nekakav Ekrem. Stvarno vredi. Po drugi put ispaljen za pobedu koju mu je, kako je sam pričao Big Boss obećao, Ekrem traži samo još jednu šansu. Još jedan susret sa Gospodarem. Jer, to je "dobar čovek koji ga voli i koji bi mu i milion dolara dao samo da traži". Sad se odjednom ispostavlja da tu nešto ne štima. Ekrem nije probuđen iz svoje epske naivnosti ali je začuđen. I usred studija moli voditeljku, koja radi za istog bosa, ali po koju taj ne bi potegnuo ni na Vračar jer sličnih ima na tone, da mu ugovori susret sa njim. Na tom mestu zavesa pada. Publika je u transu. Skandira se ime čoveka koji se smatra budalom i skandira mu se baš za to što je budala. Pa mora da je predivno biti u njegovoj glavi?!
Razvaljenih usta i u grču od smeha, gledaoci Farme su se nazdravljali jednoj surovoj igri budući da je bar trećina ove sezone bila skoncentrisana oko toga kako Ekrema napraviti budalom i što bolje se poigrati sa njegovom naivnošću. Ko god je stigao, ma koliko gori bio od samog Ekrema, obrisao je patos sa njim. Kao deca u školskom dvorištu. Svi u krug a ono neuklopljeno, glupo ili ružno u centar. Televizija se olakšala nad elementarnom humanošću i izborila nezavisnost u odnosu na bilo kakve principe ljudskosti. Do petnaest minuta slave se dolazi sve lakše ali ponekad se veoma skupo naplaćuje. Sva sreća što Ekrem, televizijska zvezda savremene Srbije i kanala You Tube, zapravo nema pojma šta se oko njega dešava. I koliko gazdina ljubav boli.