Tip u plavo-beloj kariranoj košulji kratkih rukava delovao mi je sumnjivo. Imao je neke urokljive oči i nije morao, ali je lako mogao biti čitač. Za svaki slučaj, otpočeo sam svoju rutinu razmišljanja o crnkinji sa Kariba, toliko puta praktikovanu u nekim drugim situacijama, uglavnom nasamo i kod kuće:
Sreo sam je na ulici, sasvim slučajno. Umalo nisam naleteo na nju. Duge noge i guza zategnuta i čvrsta kao fudbalska lopta Tango sa svetskog prvenstva u Argentini ’78. Kontrast svetle odeće koja joj je jedva prekrivala bikini zonu i njene tamne kože terao me je da se suzdržavam od vrištanja. Kada je primetila kako je gledam, nasmešila se. Sigurno joj nije bio prvi put.
- Rekla bih da ti se sviđam?
- Rekla bi! Ovaj, da, da! Sviđaš mi se. U stvari „sviđanje“ je suviše blago za ovo što osećam prema tebi. Pocepao bih te kao dete kesicu samolepljivih sličica sa svetskog prvenstva Španija ’82.
- Mmm, dobro zvuči, mada mi se više svidela Francuska ’98. Tamo je igrala i Jamajka, a moja rođaka je bila na tribinama na svakoj njihovoj utakmici. Kamermani su je baš često „hvatali“ tokom prenosa.
- Kako je ne bi hvatali, sestro slatka. Sećam se! I ja sam drk... držao njenu fotku na zidu tih dana. Ali kao što rekoh, ni ti nisi za bacanje... naprotiv!
- Dobro. I šta ćemo sad?
- Mogli bismo kod mene, da gledamo neku utakmicu? Imam HDTV četvrte generacije, znaš kakva je slika! Kao da si na stadionu i gledaš prenos na tv-u, iako si na licu mesta, jer je na njemu slika lepša nego u stvarnosti.
- Može. Jesi kolima?
- Nisam, pozajmio sam ih komšiji da preveze neka drva. Priprema se za grejnu sezonu, znaš kako je...
- Pojma nemam, u mojim krajevima se ne grejemo. Nema veze, idemo autobusom.
Čim smo kročili u autobus, shvatio sam da nemam kartu. Pomislio sam: „Samo da nema čitača, samo da nema čitača. Ne sad, kad privodim ovakvu ribu!“
U tom trenutku, trzaj torbice koju sam nosio preko ramena vratio me je u realnost. Gad me je ipak osetio, istog momenta kada mi je misaona rutina samo na kratko skliznula u domen švercovanja. Čim sam osetio trzaj, ruka mi je instinktivno poletela ka novčaniku, (tzv. „autobuski manevar“) ali bilo je kasno. Đubre mi je već izvuklo lovu iz njega i mogao sam samo bespomoćno da posmatram kako novčanice lete tik uz krov vozila ka njemu. Za te pare mogli ste da kupite pet karata, jer to je bila tzv. „kaznena“ cena. Kada bi vas uhvatili bez karte, vaša fotografija bi se istog trenutka emitovala na monitorima u svim vozilima gradskog saobraćajnog uz montažu pomoću koje je izgledalo da ste na poternici i dodatno se učitavala na njihov profil na Fejsbuku, sa krupnim natpisom:
„ON/A nam otkida od usta! Prijavite švercere! Ne dozvolite im da nas potkradaju sve zajedno!
Vaš GSP“
Izašao sam, postiđen, na idućoj stanici. Silazeći, naleteo sam pravo na crnkinju koja je izgledala nestvarno, baš kao u mojoj misaonoj rutini. Vitka, snažna, impresivnih oblina i zavodljivog osmeha. Primetila je da je čudno gledam, pa mi se obratila:
- Rekla bih da ti se sviđam?
Nisam mogao da verujem. San je upravo počinjao da mi se ostvaruje.
- Sviđaš i te kako! Da skratimo priču, idemo kod mene da te pocepam kao osnovac gumeni fudbal Tigar po betonu? I znam šta ćeš da me pitaš! Ne, nisam kolima, ali uzećemo taksi da se ne maltretiramo po prevozu!
- More marš, prostačino!
Okrenula se i otišla je zbunjena i uvređena, a ja sam ostao da čekam sledeći autobus. Dobra strana kaznene karte je što traje pola sata od izdavanja, tako da uz malo sreće možete da se prevezete do kuće, usput junački trpeći prekorne poglede i zajedljive primedbe ostalih putnika. Međutim, autobusa dugo nije bilo i karta mi je istekla samo minut pre nego što je naišao.
Kad te neće, neće te. Karma je kurva, izvin’te me što psujem. Pošto su pare koje mi je čitač izvukao iz novčanika bile sve što sam imao kod sebe, polako sam krenuo pešice, dok je autobus nestajao negde u daljini, na horizontu. Tog dana naučio sam važnu lekciju: nikada ne pozajmljuj automobil komšiji!