"Posao na birou, uz kraći prekid, čekam već 14 godina. Prvi put sam se prijavila u vreme bombardovanja, a i danas sam na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. A za sve ovo vreme ponuđen mi je samo jedan posao i njega sam prihvatila bez pogovora. To je bilo radno mesto trgovca u „Super Veru“, za platu 15.800 dinara mesečno, što sa prevozom bude 19.000", priča sagovornik za Novosti.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje ne spore da na birou ima oko 8,8 odsto onih koji šansu čekuju duže od decenije, ali smatraju da to nije visok procenat:
"Izvesno je da svaka od ovih osoba teško obezbeđuje egzisteniciju, a i društvo je uskraćeno za doprinos razvoju koji bi takav pojedinac mogao dati", kaže Srđan Andrijanić iz NSZ.
Među onima koji najduže čekaju posao, 45 odsto ima samo osnovnu školu, a 1,7 odsto, oko 1.200 ljudi ima fakultet.
"Najčešće su u pitanju oni koji ne prihvataju ponuđene poslove i programe podrške i žele da rade u struci za kojom ne postoji tražnja. Neka zanimanja su izumrla. Gotovo da ne postoji potreba za serviserima motocikala, datktilografima, razvijačima filmova u fotografskim radnjama... Ima i onih koji nisu egzistencijalno ugroženi", dodaje Srđan.
Sagovornica za Novosti, kaže da ih na birou jedino „usavršavaju“ u pisanje radnih biografija, čuvenih „Si-vija“, i načina na koji bi trebalo da nastupa u razgovorima za posao. Ali to je tako zaludan posao. Niko ne zove na posao, nema kome da šalje bografiju.
"Nikako da dođem do prilike da uopšte razgovaram sa poslodavcima, jer sam uvek bila „nedovoljno kvalifikovana“ ili „nedovoljno mlada“.
I u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike kažu da je problem oko zaposlenosti sve veći i dodaju da im je cilj da se stopa nezaposlenosti, sa sadašnjih 24,1 što pre spusti na 20 odsto, ali „to će biti moguće tek kad privreda stane na noge“.
Izvor: novosti