Četvoročlanoj porodici, u kojoj oba roditelja rade, potrebna je jedna i po prosečna plata samo da bi kupili sve namirnice iz potrošačke korpe. Oni kojima na račun svakog meseca legne prosečna zarada, međutim, plaćaju vrtić, opremu za bebe, infostan, struju i sve ostale obaveze pod istim uslovima kao i oni koji zarađuju i po pet puta više.
Medicinske sestre, vaspitačice, zaposleni u javnim preduzećima svrstani su tako u isti koš sa menadžerima, direktorima i vlasnicima privatnih firmi. Kada izdvoje novac za hranu, ostane im još oko 20.000 dinara, od čega samo za vrtić u Beogradu moraju da izdvoje više od 9.000 dinara po detetu.
Ni olakšica koju je država uvela za povraćaj PDV na bebi opremu ne dotiče ove ljude. Pravo na ovu pogodnost imaju samo parovi koji ukupno zarađuju manje od 80.000 dinara mesečno, odnosno manje od dve prosečne plate.
I ekonomista Vladana Hamović smatra da je kriza najviše pogodila one koji imaju prosečna primanja, a takvih je oko 60 odsto među zaposlenima.
„Sigurno je najteže ljudima koji ne rade ili imaju najniže zarade, ali se skupoća „lomi“ na onima koji imaju prosečnu platu“, smatra Hamovićeva. „Hrana sa 40 odsto učestvuje u kućnom budžetu, a to se najviše odnosi na ovaj sloj ljudi, jer oni najviše učestvuju i u potrošnji. Već dugo unazad, kako nam slabi kupovna moć, ovim ljudima je sve teže. Postavlja se pitanje kako uopšte preživljavaju. Uglavnom su to mladi koji imaju decu školskog uzrasta, a troškovi njihovog obrazovanja i oblačenja uopšte nisu mali. Propisi ne prave nikakvu gradaciju ili su u pitanju samo finese.“
Jelena Garić radi kao medicinska sestra u jednoj beogradskoj bolnici, dok joj je suprug zaposlen kao radnik obezbeđenja.
„Zbog naših primanja, koja su ukupno nešto veća od 81.000 dinara, nemamo pravo ni na refundaciju PDV, ni popust za vrtić“, priča naša sagovornica. „Lane smo upisali mlađe dete u obdanište, ali nismo mogli da plaćamo punu cenu i morali smo da ga ispišemo. Stariji Luka je krenuo u školu i to nam je bio veliki izdatak. Ni ove jeseni Petar se neće družiti sa vršnjacima, već smo primorani da ga čuva baka koja je bolesna. Nekom i naša plata deluje kao velika suma, ali dok kupimo hranu, sredstva za higijenu i platimo ratu za stan i komunalije, ne ostane nam skoro ništa.“
Ekonomista Aleksandar Stevanović smatra da ljudi sa prosečnim primanjima u Srbiji teško žive, ali da država, ipak, ne bi trebalo da im pomaže.
„Radnici koji imaju prosečne zarade nisu socijalni slučajevi“, napominje Stevanović.
„Socijalna politika treba da se odnosi samo na siromašne. Druga je stvar što mi nismo zadovoljni što prosečan Srbin nema platu kao njegov kolega u Nemačkoj. Ako me pitate da li su prosečne zarade niske, smatram da jesu i da je teško preživeti s tim novcem. Naša teška situacija danas je posledica loših kolektivnih izbora jednog društva.“
Izvor: Novosti