Mislim da je bila 2004. godina kada smo nekoliko žurki preko leta proveli u „Ledenoj hali Pionir“. Kao sedamnaestogodišnji klinac napaljen na psihodeliju, imao sam tu potrebu da se popnem na binu i dotrčim do DJ-a koji je to veče puštao. Dva puta sam probao da se popnem iz prvog reda i obezbeđenje me je vratilo nazad. Treći put, kada je pustio „Thank You For Calling“ Dina Psarasa, što je u to vreme bio megahit, uspeo sam da maltene iz trka skočim na ogradu i sa ograde na binu koja je bila samo metar udaljena. Kako sam se popeo i raširio ruke, tako me je ogromni čovek iz obezbeđenja dohvatio, spustio dole, uhvato za ruku, ruku mi stavio na leđa i izveo me ispred ulaza.
Tu mi je održao kratko predavanje o tome kako sam bezobrazan jer me je već dva puta upozoravao pre ovoga i kako se ne ponašam lepo i kako bi trebalo da me prebije kao konja.
Em što nikad nisam bio neki šibadžija em što sam tada bio visok jedno 175 i težak oko 60 kilograma, tako da to i ne bi bio neki preterano težak posao. U tom trenutku, doduše, apsolutno me nije interesovalo šta ima da kaže, jer sam ja bio taj napaljeni sedamnaestogodišnjak koji je skočio na binu pred dve-tri hiljade ljudi i kog su svi videli. Jedno me je brinulo to što su mi stvari ostale unutra.
I u sred njegovog držanja poptuno opravdane roditeljsko-disciplinske bukvice, dolaze tu neki moji stariji ortaci koji objasne da sam dobar klinac, samo sam se izložio malo više, obećaju da neću praviti više probleme i nakon natezanja od 2-3 minuta, čovek me zapravo najnormalnije pusti da se vratim nazad na žurku, gde sam proveo ostatak večeri. Na kraju večeri sam mu se nasmejao, prišao, pružio mu ruku i izvinio se, na šta se on nasmejao i nisam ga video više nikada.
Ovo mi je palo na pamet dok sam čitao vest o tome da je obezbeđenje ispred splava „Sound“ na Savskom keju ubilo tridesetogodišnjeg Fedora Frimermana. I to junački – tako što je njega sa dvojicom drugova tuklo njih deset i više, dok mu nisu polomili kičmu i vrat. Hej, ljudi, šutirali momka koji leži dok mu nisu polomili vrat!! Još je sve to banalnije ako se u obzir uzme informacija da je sve to počelo zbog toga što je jedan od drugova ubijenog muvao devojku jednog od likova iz obezbeđenja. Pa ja sam sada srećan što tada pre skoro 10 godina nisam naleteo na nekoga od njih, jer bi me verovatno zaklali i isekli na delove.
Svako normalan zna da obezbeđenje, ma šta da uradiš u klubu osim ako se pobiješ, prvo treba da te zamoli da napustiš klub i isprati te iz istog. Ukoliko ne želiš, imaju pravo da te izbace, ali bez da te biju ili primene više sile od one koja je apsolutno neophodna da bi te udaljili iz objekta u kojem si iz bilo kog razloga nepoželjan. I tu se njihova jurisdikcija završava. Metar dalje od vrata objekta koji obezbeđuju, svaki nasilni čin koji počine ne čine kao radnici obezbeđenja, već kao obični divljaci i siledžije.
Ali šta sada vredi da iko priča o tome šta smeju, šta ne smeju, da li je normalno prebiti nekoga pa ma šta da je uradio nekoj devojci, izuzev ako je fizički nasrnuo na nju i to čisto u svrhu odbrane. Ubili su momka od 30 godina. Koji razlog i koje opravdanje postoji za tako nešto? Ja poznajem nekoliko momaka koji rade ili su radili obezbeđenje po beogradskim klubovima. Znam neke koji rade ili su radili po više od 10 godina i za 10 godina su možda primenili silu nad pet do deset ljudi i to samo kada su bli primorani. A za 10 godina pored vas prođe barem nekoliko desetina hiljada ljudi i za to vreme vam devojku startuje barem njih deset godišnje.
Ja verujem da je predubeđenje da su svi radnici obezbeđenja divljaci i siledžije potpuno pogrešno. Pre svega iz već navedenog razloga, a to je što poznajem nekolicinu njih i za svakog od njih znam da su dobri i vredni momci koji rade i izdržavaju se na taj način. Drugo zbog toga što po Beogradu izlazim već 12 godina i vrlo retko, gotovo nijednom, nisam imao problem sa obezbeđenjem. Posao im je takav da moraju da predstavljaju neku vrstu „autoriteta“ (u nedostatku boljeg izraza) kako bi unapred obeshrabrili bilo koga da pravi probleme. I naravno da će svi da budu nabildovani i ogromni, pobogu. Neće neko od sedamdeset kila koga svi mogu da nose u zubima sigurno da stoji na vratima. Takođe, javna je tajna kako su se preuzimala obezbeđenja lokala po beogradu, koje su navijačke grupe i koji kriminalci pod kulturnom parolom „obezbeđenja“ zapravo na taj način lupili svoj reket jednom delu noćnih lokala Beograda pruživši im „zaštitu uz naknadu“. Ali nećemo sad o tome.
Šta će sad dobar advokat da uradi? Pa prvo, naravno da će da kaže kako su Fedor i njegova dva druga napali prvi njih desetoricu ili dvadesetoricu. To automatski znači da u pitanju nije ubistvo, jer obezbeđenje po toj verziji nije napalo i prebilo njih i ubilo Fedora, nego je u pitanju bila obostrano započeta tuča. Samim time, ovo KD više nije ubistvo (što prema za sada dostupnim informacijama očigledno jeste) nego će se za svakog od njih kvalifikovati prema članu 349. KZ Srbije „Učestvovanje u grupi koja izvrši krivično delo“. Kazna za ovo delo je od tri meseca do pet godina za svakog učesnika, a za kolovođu od jedne do osam godina. Naravno da neće moći da utvrde ko je kolovođa ili ko je zadao smrtni udarac, tako da će svi uz jakog advokata, uračunat pritvor i fino vladanje da izađu iz zatvora za maksimalno dve i po godine. Pazite šta sam vam rekao. Dve i po godine maksimum uz dobrog advokata. Posle dve i po godine opet među slobodne ljude. Dobro pročitajte i zapamtite ovo. Jeste Amic napisao dve godine po glavi ubijenog, ali to je kad nekog ubiješ kolima, znate, ovo je nešto sasvim drugo. Ovde su mu polomili kičmu, pa ide još šest meseci plus.
A ti vidi pa gledaj da li ćeš da startuješ ribu sledeći put kad izađeš, majmune!