Pamtim to kao da je bilo krajem prošle godine, kada me je Amitz u decembru 2012. pozvao da pišem za portal čiji će urednik uskoro postati. Ovaj poziv za mene je predstavljao veliko priznanje, skoro kao ono kada me je jednom prilikom uporedio sa Duškom Radovićem. Kasnije me je uveravao da to nije uradio pod dejstvom alkohola ili nekih halucinogenih supstanci, ali to nije bitno za ovu priču. Objasnio mi je da mu je ideja da popravi čitanost rubrike time što će dovesti nove, kvalitetne autore. I mene. Priznajem da mi nije bilo svejedno, jer sam pretpostavljao da će imati velika očekivanja. S obzirom na to da se pisanjem bavim iz ljubavi, zadovoljstva, hobija i blažeg oblika skribomanije, odlučio sam da pokušam, pa šta bude. Ipak, želeo sam da se predstavim kao profesionalac, pa sam odmah postavio nekoliko – meni se činilo – relevantnih pitanja:
- A o čemu bi ja tu trebalo da pišem?
- O čemu god hoćeš.
- Je l’ postoji neka forma, neka preferirana dužina teksta?
- Ma ne, samo piši šta god hoćeš, kako god hoćeš. Znam da imaš meru i da si duhovit. A i super pišeš. Već godinama te pratim i još uvek nisam pročitao ništa tvoje, a da nije bilo apsolutno genijalno! Čoveče, ti si rođeni kolumnista!
Dobro, dobro, u pravu ste... nije baš tako rekao. Evo prave verzije:
- Ma ne, samo piši šta god hoćeš, kako god hoćeš. Znam da imaš meru, a i zabavno pišeš.
- E super, onda prvo šaljem tekstove tebi na uvid, pa dalje ljudima u redakciji?
- Šalji pravo njima, nema potrebe da ja kontrolišem.
- Dobro, znači, svakog radnog dana po jedan tekst? Tačnije, pričica.
- Tako je. Puštaćemo ih uveče, pošto ne možemo ujutru, kao što je Duško Radović radio.
I šta sam drugo mogao pored tolikog poverenja ukazanog mi od strane Amitza, nego da dam sve od sebe? Stara izreka kaže: dajte sve od sebe ako želite da ostanete bez ičega. Ali ovo je bila sušta suprotnost, možda baš onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo. Dao sam svoj maksimum (što bi rekli fudbaleri), ali sam zauzvrat dobio mnogo više. Pored tog najmanje bitnog materijalno-satisfaktornog dela priče, tu su pre svega, što realna, što virtuelna nova poznanstva sa mnoštvom kreativaca, genijalaca, i lepih i pametnih žena. Da nabrojim samo neke. Dobro de, da ih nabrojim sve: Jovana, Vlasta, Dušica, Nada, Iva, Tamara, Jelena, Marija... A evo i lepih žena: Nemanja, Aleksandar, Milan (njega sam već pominjao), drugi Milan, treći Milan, Aleksandar, Velibor, Marko i - dosta nabrajanja. Jasno vam je da ovo radim ne bi li oni šerovali moj tekst. Ništa bez reklamnih trikova. Zatim, dobio sam i direktno priznanje da je mojim dolaskom poseta na portalu probila 100.000 na dan. Tačnije, to je verzija koju ja pričam i u kojoj obično prećutim to da je, osim mene, Milan doveo i nekolicinu odličnih autora, i doneo razne inovacije na portal. A tu ste, poslednji nabrojani, ali nikako i najmanje važni - vi, dragi čitaoci. Bez vas ja sam samo mrtvo slovo na ekranu. Sa vama, ja sam revolucija. Ma šta revolucija, BULEVAR Revolucije! Onaj sređeni deo, do Cvetka.
U zaključku, hvala svima koji su me čitali, a još više onima koji me čitaju i onima koji će me čitati. Trudiću se da i dalje održavam ovaj (osrednji) nivo koji sam samom sebi nametnuo, a vi zauzvrat razglasite komšijama, rodbini sa kojom ne govorite i prijateljima, šerujte linkove za moje tekstove i s vremena na vreme ostavljajte umerene komentare poput: „Ogi, oženi me!“, „Ge-ni-jal-no!!!!!!“ ili „Eh, da nam je više ovakvih humorista!“ Unapred hvala!
Srdačno Vaš,
Ognjen