Veliki broj nas može sebe videti u situaciji da, na primer, prateći sadržaj na jednoj veb-stranici oseti određen napor dok u istom tom trenutku prelaskom na drugu veb-stranicu uspevamo vrlo orni i gotovo svežeg uma da konzumiramo neki sasvim drugačiji, obično željeni sadržaj.
Prepoznali ste u ovome sebe na poslu? To su ti jedinstveni trenuci melodrame zaposlenih ljudi. To je princip nekog stalnog ciklusa unutrašnje motivacije u borbi protiv spoljašnjeg sivila, upornost protiv zadovoljstva. Mi znamo šta treba da radimo. A ipak se uvek ispostavlja da je mnogo lakše da radimo ono što želimo da radimo.
Studija koja je objavljena u Žurnalu neuronauka, a koju je vodio Majkl Tridvej sa Univerziteta Vandrebilt iz Tenesija, bavi se upravo rasvetljavanjem te misterije i predstavlja jedan od prvih nacrta onoga što se dešava u mozgu kada biramo između napora i povlađivanja, rada i distrakcije.
Eksperiment se zasnivao na jednostavnom poduhvatu: 25 osoba je dobilo priliku da izabere između lakog i teškog zadatka pritiskanja dugmeta. Lak zadatak je podrazumevao nagradu od jednog dolara, dok je za posao težeg pritiskanja dugmeta bilo izdvojeno između jednog i četiri i po dolara. Nakon što su odabrali svoje zadatke na osnovu težine, ispitanicima je rečeno da njihova nagrada nije zagarantovana, te da zapravo imaju malu (12%), srednju (50%) ili veliku (88%) verovatnoću da budu plaćeni. Sam zadatak je trajao svega 30 sekundi i bio je zatupljujuće monoton: ispitanici su ili pritiskali po jedno dugme 30 puta u 7 sekundi sa dominantnim prstom (lakša varijanta) ili 100 puta za 21 sekundu sa nedominantnim prstom. I dok su studenti ispitanici frenetično stiskali dugmiće, naučnici su posmatrali promene koje se dešavaju u tim trenucima u njihovom mozgu koristeći PET (pozitron emisija tomografije) skenere pomoću kojih je moguće pratiti aktivnost neurona dopamina kroz putanju u delu mozga koji se zove korteks. Ovakav uvid je omogućio naučnicima da tragaju za vezama između takozvane dopaminergetske aktivnosti i želje studenata da urade najmanje prijatne oblike posla. Uspeli su da uvide zašto neki ljudi prestaju da stiskaju dugmiće dok drugi ispitanici to nastavljaju da rade uprkos crvenilu koje počinje da bolucka.
Prva stvar koju su uočili Tridvej i njegove kolege je bila ta da su ispitanici koji su pokazivali veću dopaminergetsku aktivnost u levom stratumu i ventromedijalnom prefrontalnom korteksu bili više zainteresovani da naporno rade u zamenu za veću nadoknadu. Razlike su bile izrazitije što se verovatnoća isplate smanjivala. Kod onih ispitanika kod kojih su izgledi da dobiju novac bili zanemarljivi, ipak je i dalje postojala određena motivisanost.
Ovakav rezultat ne bi trebalo preterano da čudi, budući da su i neke druge studije pokazale da se u navedenim regijama mozga nalazi nešto što najviše podseća na tzv. analizu troškova i koristi, i da mozak automatski računa da li je određena alternativa (pritiskanje 100 puta za novac) vredna naprezanja. Iako ljudi nisu konstantno svesni ovakvih računica, u velikom broju slučajeva se odlučuju da zavšre posao umesto da ležerno čituckaju komentare na Fejsbuk stranici.
Foto: elementarijum.cpn.rs
Ali to nije jedina zanimljiva korelacija otkrivena PET skenerima.
Naučnici su takođe pokazali iznenađujuće obrtnu vezu između dopaminske aktivnosti u delu mozga koji se zove insularni korteks i kod želje da učine određen napor. Ukratko, nadražen insularni korteks nas čini više lenjim. Iako njegova tačna uloga ostaje nejasna – njegova aktivnost je registrovana u različitim studijama u kojima je koršićena funkcionalno magnetska rezonanca (fMRI). Naučnici sa Vanderbilta tvrde da, najmanje u ovom slučaju, insularni korteks predstavlja „odgovor na troškove“, ili bol koji moramo da pretrpimo zbog posla koji ne volimo.
Možda je to način da utvrdimo izvor dosade, ili ritam umornog prsta, ili primarnu bol zbog posla koji ne želimo da radimo. Dakle, ispostavlja se da veća dopaminergetska aktivnost u insularnom korteksu, čini da se napor oseti kao intenzivniji, što je na kraju i razlog zbog kog se opredeljujemo da odustanemo.
Ova zanimljiva studija je samo jedna od malobrojnih na slične teme koje dolaze iz oblasti neuronauka. Ono što ostaje da se uradi je da se istraže metode i načini koji će pomoći ljudma da jednostavno vežbaju da odolevaju naporu. Cilj ovakvih i sličnih rezultata neuronauka obezbeđuju ono što se zove kognitivno poboljšanje čoveka. A za to je, pre svega, potrebno da se uradi još niz sličnih ispitivanja kako bi se uvećao broj podataka te tako i statistički učinile validnim smele hipoteze rastuće neuronauke.