Ako je evolucija dugačka jedan metar, cenim da smo trenutno negde na petom milimetru.
Kada bi to bilo moguće, voleo bih da me ubace u neki vremensko-prostorni vakuum, da izblejim u njemu 500-1000 godina, pa da onda izađem i da vidim da li se nešto promenilo. Vreme bih ubijao gledajući porniće. Dobro, može i neka žuta štampa, neke smrdljive novine, šarena televizija, nešto tako.
Mislim da je Dizni imao istu ideju. Samo bez pornića.
Lenon je razmišljao na tu temu još sedamdesetih. Zamislite svet u kome ljudi ne trče za parama, sisama, dupetima, parama, materijalnim stvarima i parama? Moram da priznam da mi je, iako prilično otvorenog uma, teško da ga zamislim. Šta bismo sa svim tim viškom vremena i energije? Šta bi radile vojske? Šta bi radila i kako bi se prehranila cela Amerika? Od čega bi živeli farmaceuti kada nas proizvođači hrane više ne bi trovali? Zabolela me je glava od tako teških misli.
I šta ću, odem na pivo, da gledam razvijene tinejdžerke kako piče Bulevarom. Treba iskoristiti ove vrućine, može mnogo toga da se vidi.