Neću potezati ni priču o deci koja umiru jer država nema da da za lečenje.
Prelazim odmah na filozofsku suštinu problema. Dakle, monasi i lečenje na račun države.
Pogledajmo, najpre, šta sveta pravoslavna crkva i njeni sveti oci, kažu o bolestima. Redovi koji slede, prepisani su sa sajta svetosavlje.org, držim da ga niko neće dovesti u pitanje kao verodostojan izvor.
Kaže ovako:
1. Zar su sve bolesti od grehova? Nisu sve, već veliki deo. Neke bivaju i od nebrige. Stomakougađanje, pijanstvo i besposličenje takođe izazivaju bolesti (sv. Jovan Zlatoust).
2. Događaju se bolesti i radi našeg isprobavanja u dobru (sv. Jovan Zlatoust).
3. Ako za vreme telesne nemoći ne iskoristimo pomoć posta, već pokažemo još veću bezbrižnost, pričinićemo sebi najveću štetu (sv. Jovan Zlatoust).
4. Telesne bolesti očišćuju duševne (shimonah Makarije).
5. U bolestima pre lekara i lekova koristi molitvu (sv. Nil Sinajski).
6. Bolesti se šalju radi očišćenja od sagrešenja, a ponekad da bi smirile preuznošenje (prep. Jovan Lestvičnik).
7. Bolest se pojačava zbog nestrpljenja (sv. Tihon Zadonski).
8. Uzrok bolesti je greh, svoja sopstvena volja, a ne neka nužnost (prep. Jefrem Sirin).
9. Možemo li se lečiti kod lekara i primati lekove? Nema u tome nikakvog greha, zato što je sve od Gospoda Boga, pa i lekovita sredstva i lekari. I ne sastoji se u tome greh što čovek pribegava sredstvima lečenja, već u tome što bolesnik svu nadu u ozdravljenje polaže samo u lekara i lekove, zaboravljajući pri tome da sve zavisi od sveblagog i svemogućeg Boga Koji jedini koga hoće oživljava ili umrtvljava (sv. Amvrosije Optinski).
10. Iz života mnogih svetih poznato je da su im duge i iscrpljujuće bolesti bile više pomoć, jer su smiravale strasti, lišavale ih utisaka svetovnog života s njegovom bukom i vrevom koja odvlači od udubljivanja u skrovišta duha (sv. Luka Vojno-Jasenjeiki).
11. Pošto je Bog život, a bolesti i nemoći su udaljavanja od života, dovoljno je samo da nas dodirne izvorni, prvi Život, pa da ih isceli (ce. Jovan Kronštanski).
12. Da li se treba lečiti? A zašto se ne lečiti? I lekare i lekove je Bog stvorio. Zar ih je stvorio uzalud? Ne, već zbog toga da leče bolesti; izbegavanje lekara i lekova je Bogu prekor (ce. Teofan Zatvornik).
Ako sam sve dobro shvatio, po učenjima svetih otaca crkve, bolest je svojevrsna, od boga poslata blagodet, koja pomaže pročišćenju od grehova, zlih misli, taštine, uznošenja, prežderavanja, stavlja veru na probu itd ... Moje pitanje je, zašto monasi žele da odbace ovu od boga im poslatu blagodet kako bi se ispravili i vratili na svoj božji put s kog su grehom skrenuli (na kraju krajeva, u manastiru su) i, po uzoru na Hrista, poneli svoj krst bez škrgutanja zuba? Sledeće pitanje je, koliko je ovo licemerno? Propovedati svemoć boga i blagodariti mu za nevolje koje nam šalje a trčati na lečenje kod svetovnih lekara?
Istina, ostavlja se mogućnost da lečenje nije baš sasvim greh, jeste, al ne mnogo tj. manje ako se za njega zahvaljuje bogu umesto lekaru.
Divno, licemerje i nezahvalnost u istom paketu.
Bilo bi lepo da monah koji ima upalu slepog creva shvati da njegovim vađenjem narušava božanski dizajn, a to je, kako ja kontam bogohulno, ne? Kad već nije zaostavština evolucije. Kao i bol u krstima pošto smo se ispravili brže nego što je telo uspelo da isprati.
Čitao sam, takođe, da u Hilandaru rađa loza sv. Simeona, koja leči neplodnost. Dovoljno je pozobati grozd, dva, i ako si prav pred bogom, dobićeš potomstvo. To je baš super. Evo predloga za uštedu budžeta – manastiri jedan drugom nek šalju pakete s čudesnim vodicama, grozdovima, relikvijama i šta ti ja znam čime, i nek se tako leče. Mogli bi sastaviti spisak čudotvornih lekova, po jedan za svaki manastir pa da lakše naručuju i jedni drugima šalju.
Ukratko, za to sam da se i vernici skinu sa državnog zdrastvenog osiguranja. Kad su se već izlaktali svuda pod firmom vraćanja tradicijama i vrednostima, evo im prilike da to na delu i dokažu. Nek ljube ikone i leče se.
Predsednik Skuptine Beograda, Aleksandar Antić, kaže da imamo „ogromnu obavezu da vodimo računa o njihovom telesnom zdravlju, jer su život posvetili tome da vode računa o našem duhovnom zdravlju“.
Stvarno, Aco? Znači, parazitiranje se sada tako zove – „briga o duhovnom zdravlju“? Važi.
Mada, siguran sam da nisam jedini koji primećuje da što oni veću brigu vode, mi sve luđi. A i tuplji.