Na mentalitetske prepreke napretku, i na pojedinačnom i na kolektivnom planu, u proteklih desetak godina ukazivali su brojni političari, otvarajući pitanje - da li su pesimizam, kritizerstvo i u startu negativan stav prema svemu toliko rašireni da se već može govoriti o stanju svesti nacije.
Ukoliko su se za reprezentativni uzorak uzmu onlajn-komentari na raznovrsne informacije i situacije, koje često nemaju nikakve veze sa domaćom političkom i ekonomskom stvarnošću, nesumnjivo je da su zluradost, cinizam i odsustvo empatije dominantni.
Tako se, na primer, u onlajn-komentarima na nedavnu vest o talačkoj krizi u nemačkom gradu Ingolštatu moglo pročitati: "Milo mi je", "Daj Bože samo da nije u pitanju neki naš Srbin. U suprotnom... teško nama", "E sada ćemo videti kako se to rešava u demokratskoj zemlji. 18:1 da će biti metak u čelo".
Sociolog Milan Nikolić konstatuje da u Srbiji postoji mentalitet, stvoren teškim i tragičnim istorijskim uslovima, da se sve vidi crno, što, kako je podsetio, potvrđuju i brojna istraživanja, prema kojima se Srbi ubrajaju među najveće pesimiste na svetu.
„Stvoren je mentalitet u kojem je lakše i objektivnije očekivati nesreću, nego sreću, i gde se konstruktivan rad ne isplati. Ljudi uglavnom očekuju da će sve propasti i da se ništa ne može", rekao je Nikolić Tanjugu.
Psiholog Žarko Trebješanin, međutim, ne podržava tvrdnje o pesimizmu i sa njim povezanim kritizerstvom kao nacionalnoj odlici.
Takvu sliku u onlajn komunikaciji, kako je uveren, stvara glasna grupa pojedinaca, koji za kompjuterom leče svoje frustracije.
„Ovde je u pitanju militantna grupa onih koji se služe kompjuterom kao nekom vrstom praćke, da pogađaju sve što im se ne dopada i da razbijaju", kaže Trbješanin za Tanjug.
„Tu vidite mnogo mržnje, jeda, i rekao bih da je to izraz nekog osećanja frustracije. To su ljudi koji su iz ko zna kojeg razloga uskraćeni i osećaju se loše i onda im je to način da sav svoj jed negde izbace. Najbezbednije je to raditi za svojim kompjuterom i slati komentare koji su često vrlo pakosni, zlobni i puni mržnje", kaže Trbješanin.
Simptomatičan je, prema njegovim rečima, primer komentara na informacije o budućem ministru finansija Lazaru Krstiću, u kojima se može prepoznati još jedno psihičko svojstvo dežurnih kritičara na internetu.
„Kritizeri će svaku pojavu dočekati na nož. Kod takvih ljudi postoji iluzija da ste, ako nešto kritikujete, 'iznad' toga i da ste pametni. Ti ljudi imaju utisak da su važni, jer je njihovo mišljenje objavljeno, i da su samim tim iznad nekog ko se školovao u inostranstvu i ko je proglašen za genija", rekao je Trebješanin.
Sklonost kritikovanju političara, čak i onda kada oni nastupaju sa pozitivnim i progresivnim inicijativama, Milan Nikolić tumači i kao sociološki fenomen, proistekao iz jednovekovnog poremećenog odnosa najšireg građanstva i elita, bilo da su one intelektualne ili političke.
„Odnos između elita i naroda je do Prvog svetskog rata bio relativno dobar, sa narodovoljačkim osećanjem među intelektualcima, koji odu u inostranstvo i donesu znanje i nauku, koje onda šire u narodu. Sada je stvoren utisak da inteligencija prezire svoj narod, a da narod mrzi svoju inteligenciju. Samo u Srbiji se za nekog kaže da filozofira, u smislu da priča gluposti, jer čovek ne razume šta neko govori na višem nivou", kaže Nikolić.
Prema Nikolićevim rečima, nepoverljivost građana najbolje se suzbija akcijom, a ne rečima
„Reči su kod nas manje-više potrošene. Nešto malo skromnih i pametnih reči i dalje nalazi put do srca i uma građana, ne smeju se izgovarati bombastično, ne sme biti obećanja, političari treba da najavljuju ono što mogu da ispune i to bi bila najbolja formula. Od svih političara tome se najviše približio Aleksandar Vučić, koji je najpozitivnije političko iznenađenje u ovoj vladi", smatra Nikolić.
Izvor: RTS