Došli smo u isto vreme nas nekoliko momaka i dve devojke. Svi smo bili iz različitih gradova, ali sa kilometar se videlo da smo ogrezli u porok. Taj izbezumljeni pogled, to neurotično stiskanje stranačkih knjižica, sve sa nas je vrištalo POLITIKA.
Posle nekog vremena, uveli su nas u prostoriju gde su bili ostali zavisnici, koji su u ustanovi već proveli neko vreme. red je bio da se predstavim. Ustao sam i glasno rekao.
- Dobar dan, ja sam Nemanja i ja sam radikal.
- ZDRAVO NEMANJA. Kako si?
- Evo sad malo bolje.
- Koliko dugo si bez politike?
- Druga nedelja.
- I kako izdržavaš?
- Pa iskreno, solidno. Sanjao sam Vojvodu par puta, ali ništa alarmantno.
- Kako si ga sanjao Nemanja?
- Pa ja kao stojim na nekom proplanku, i eto ga pojavljuje se on. LEEEEEP, lep kao slika.
Stoji onako ponosito, okvir od naočara mu se presijava na popodnevnom suncu, vidi me i kreće ka meni.
- I šta ti kaže?
- Da je Toma izdajnik. I on i onaj njegov kompanjon Aca. Ja ga samo gledam i žmirkam.
- I šta onda radi?
- Vadi pištolj (jer Vojvoda ne može da nosi vevolvev).
- I?
- I počinje da viče nešto. Pominje Hansa Polcijusa, Karlu Del Ponte i onog njenog brata
blizanca.
- Kog brata blizanca?
- Peđu D Boja. Vojvoda kaže da su rod.
- Nisu rod.
- Vojvoda ne laže.
- Dobro. Dalje?
- Dalje počinje da vitla pištoljem, Aca beži, Mlađa besposlen svira gitaru, Toma kopa neku raku na livadi. Ne znam, zbunjen sam skroz. Daje mi Todorovićevu sliku da stavim u novčanik i kaže PUCAJ NA SVE ŠTO NIJE ON. Sav sam se u znoju probudio.
- Dobro Nemanja, polako. Idemo korak po korak.
- Ali zbunjen sam.
- Znamo da jesi. Samo duboko diši i što više čitaj.
- Šta da čitam?
- Ujutru Bukovskog, u podne Fantea, a uveče Henrija Milera. I tako do daljnjeg da nastaviš sa terapijom.
- I biće mi bolje?
- Garantujemo ti.
I sedoh nazad na stolicu. Osećao sam kako mi hladan znoj curi niz leđa i natapa potkošulju, ali imao sam neki neobično lep osećaj, po prvi put u poslednjih nekoliko godina. Politika mi se uvukla u sve pore života, izvrnula ga naopačke i upropastila načisto. Nisam mogao da održim normalnu komunikaciju sa ljudima, počeo sam da ih lažem i obmanjujem, verujući samo u ono što mi politika kaže. Prestao sam da budem čovek. Ali osećam da će se to sada promeniti. Siguran sam u to.
Posle mene je ustao suvonjavi mladić, neobičnog načina odevanja i dugačkih šiški. Lekar je rekao
- Izvolite, predstavite se.
- Dobar dan, ja sam Milan i ja sam LDPovac.
- AUUUUUUU Milane, idi se učlani u DSS pa dođi da te izlečimo.