Ipak, smatram da poređenje Dragana Đilasa i Adolfa Hitlera kojem su neki skloni uopšte nije u redu. Pre svega, Hitler je bio nižeg rasta, crn sa prepoznatljivim brkovima. Đilas je višeg rasta, riđ i bez brade i brkova. Osim toga, Hitler je svoj položaj u Nacional-Socijalističkoj partiji stekao i zaslužio zahvaljujući svojim kvalitetima, a Đilas je svoj prvi položaj u DS-u dobio na poklon u zamenu za finansijsku podršku i medijsku tiraniju koju je sprovodio preko firme „Direct Media“. Svoj kasniji položaj je kupio i potom isterao iz stranke one koji su ga tu doveli. To je to što se tiče razlika. E, da i genocid.
Hitler je želeo pangermansku Evropu i nacionalsocijalizam; Đilas se ponaša kao da ima ideju o panGagijevoj Srbiji i diktaturi njegovih fantastičnih ideja. Hitler je ljude koji su ga u njegovim kasnijim nepromišljenim potezima savetovali suprotno uklanjao ili sa položaja ili sa lica zemlje. I dok Dragan Đilas srlja u političku smrt, sigurno postoje neki ljudi koji mu govore: „Dragane, pa ne možeš se igrati sa ljudima i gradom kao da su tvoje vlasništvo“, dok on gleda u daljinu i smeška se.
Odbijao je da uđe u politiku sve do 2004. godine. Onda mu je Boris tadić dao ponudu koju nije mogao da odbije – Đilasov kapital i medijska suprematija kombinovani sa apsolutnom političkom moći DS-a. Vreme je pokazalo da je sistem „navodnog“ lopovluka u režiji Tadić-Dinkić poslužio kao savršen katalizator medijske i finansijske ekspanzije Dragana Đilasa.
Prvi koraci u politici su mu bili skromni, dok 2008. nije postao gradonačelnik. I iskreno – krenuo je solidno. Doduše, ne zahvaljujući sebi i svojim inicijativama, već činjenici da su pokojni gradonačelnik Bogdanović i njegova administracija već postavili grad na noge i započeli mnoge stvari koje će Đilas samo dovršavati u prvih dve godine svog mandata. Od njegovih ličnih obećanja tu su metro (ponovo priča o metrou sinoć, a obećava ga svake godine od 2008. godine), most preko Ade Huje i onaj pontonski preko Save za vreme rekonstrukcije Gazele. Ništa, a? Dok su završavani tuđi projekti i kada je najteži posao bio presecanje vrpce i slikanje za novine bilo je dobro. Međutim, što bi rekao Linkoln: „Gotovo svaki čovek može da izdrži teškoće. Ako stvarno želite da testirate nečiju ličnost – dajte mu vlast.“
Od ličnih inicijativa prvo je došla zabrana rada kafića preko dvanaest časova uveče, a vikendom do jedan ujutru. Odgovorno tvrdim da se većina ljudi već tu usprotivila gradonačelniku i smatrala da im negativno utiče na kvalitet života.
Sledeći njegov biser je donošenje odluke Grada o zabrani prodaje alkohola u trgovinskim objektima nakon 22 časa, za koju se odmah znalo da je protivustavna. Međutim, tada je trebalo skupljati glasove roditelja i frustriranih penzionera, pa je igranje sa Zakonom i Ustavom bilo sasvim ok. Ne.
Neko vreme nakon što je ilegalnim tenderom dovedeni BusPlus počeo da maltretira Beograd i Beograđane uz Draganovo aminovanje, Ustavni Sud Srbije je doneo presudu da je gorepomenuta zabrana protivustavna. Đilas nije izašao pred narod i trgovce i izvinio se već je neko vreme kasnije obećao je uvođenje nove zabrane. Što se tiče BusPlusa, sa njim se srećem jednom u 3 meseca, ali mislim da je vrlo indikativno to što ga 80+% stanovnika Beograda aktivno mrzi. Ali koga briga šta misli preko milion ljudi, ako je Đilas zamislio kako nešto treba da bude?
Kraj? Ma jok. Organizovao je politički puč u DS-u, zbacio i praktično isterao iz stranke Tadića i Sunđer Boba Kockalonea u narodu poznatijeg kao Vuk Jeremić. Kada je privatizacija DS-a dovršena krenulo se sa megalomanskim obećanjima. Od nikada izgrađenih azila za pse u svakoj opštini, boravaka za decu sa teškoćama u razvoju u svakoj opštini, obećanja da u Beogradu neće biti neasfaltiranih ulica i naravno – metro. Ne znam da li ste primetili globalnu prirodu svakog od ovih obećanja? Nema više „parkinzi na Novom Beogradu“, „Škola u Borči“; sad se ide na veliko. Naravno od tog posla nema ništa.
I pošto zlo nikada ne ide samo, niz promašaja Dragan Đilas kruniše izmenom Zakona o Trgovini, zarad ponovnog uvođenja divljačke zabrane u vezi sa slobodnim prometom potpuno legalne robe. One zabrane koju pravda izmišljenim statistikama i pričama o sprečavanju zločina za koje svi znaju da su glupost, jerbo se ljudi i dalje napijaju u kafićima, kafanama i klubovima k'o da sutra ne postoji. I on to dobro zna (Bobo). Ruku na srce, sada nije neustavna odluka grada, već sama izmena Zakona koju su doneli. Nazdravlje! Evo, poslednji u nizu intelektualno-političkih bisera mu je predlog da se maloletnim licima zabrani boravak u ugostiteljskim objektima nakon 23 časa. Slušao sam ga sinoć u emisiji „Oko“, kaže da na taj način želi da spreči mlade da piju. A „Zakon o trgovini“ ima odredbu o zabrani prodaje alkohola maloletnicima još od pre nego što je Dragan Đilas došao na mesto Gradonačelnika.Ovo je jedan mali korak za Dragana, veliki za ograničavanje ustavne i zakonske slobode kretanja pojedinca.
Jednostavno, Gagi je ono dete koje će da gura prste u šteker bez obzira na posledice. I dok ga je prvih nekoliko puta sačuvala puka činjenica što su drugi za njega isključili struju, mislim da će sada popiti 220 volti u facu. Njegov poslednji izlet u Hitlerovsku samovolju će mu skoro sigurno doneti potpunu političku smrt na sledećim izborima. A njegov politički leš će sahraniti sa BusPlus karticom, replikom vagona lakog metroa, unučetom Vinjaka kupljenim na trafici u 22:05 uveče i kopijom Ustava Republike Srbije.
Nema veze, barem je sebi kupio političku partiju, pa može da nastavi tamo da se igra feldmaršala kada ostane bez ijedne političke funkcije. Ili možda i to kupi sebi? Saznaćemo.