Dragačevci su se rađali, radili i umirali uz trubu. Instrument koji je stigao u Dragačevo kao uspomena na ratove za oslobođenje Srbije krajem 19. i početkom 20. veka, postao je simbol jednog dela Srbije. Dragačevo je puno nadgrobnih spomenika – krajputaša, čiji je nezaobilazni deo i truba. Najstariji krajputaš je Uroš Rakičević, koji je kao vojini trubač učestvovao u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. godine. On svedoči o značaju trube za Dragačevo.
Narod je brzo zavoleo zvuke trube, pa su kompozicije za nju brzo postale bitan deo svakog seoskog slavlja. Trubači su počeli da prave okrestre. Povečerje i jutrenje i poziv na juriš brzo su zamenila kola za veselje.
Između dva svetska rata u okolini Guče, u više sela, radilo je i po 15 orkestara. Kako se priča, u to vreme, najpopularniji je bio orkestar Dojčila Đukića. Njegove trube su se čule i do Niša, a pripoveda se da su prema njegovom rasporedu i svadbe zakazivane.
Seoski sabori se nisu mogli zamisliti bez trube, pa tako ni seoski sabor za crkveni praznik Pokrov Presvete Bogorodice - 14. oktobra 1961. godine. Ovaj dan je zvanični datum rođenja Sabora na kojem su učestvovala samo četiri okrestra. Mladi intelektualci, zaljubljenici u tradicionalno narodno stvaralaštvo, inicirali su nastanak kulturne manifestacije ovakvog tipa.
Prvi kamen sa ramena poleteo je tada, čula prva prangija, videla narodna nošnja. Obavezno se sviralo „Sa Ovčara i Kablara“ i „Bled mesec zagrlio zvezdu Danicu". Dodatno su se svirala kola. Preko talasa Radio Beograda čule su se trube, najviše zahvaljujući etnomuzikologu Dragoslavu Deviću. Do trećeg Sabora u Guču se slila cela Srbija, zvanična himna Sabora postala je „Sa Ovčara i Kablara“. Trubu nisu zaustavile ni ideološke komisije Komunističke partije Srbije. Najviše je zamerki bilo na mesto održavanja Sabora - portu crkve u Guči, narodnu nošnju, šajkače, „Marš na Drinu“ i „Tamo daleko“. Muzika je kao i uvek na kraju pobedila politiku.
Na osnovu glasanja Britanaca, koji posećuju sajt "This is life.com", sabor u Guči zauzima prvo mesto kada su u pitanju najbolji festivali sveta.
Guča je prevazišla lokalne okvire i postala turistička atrakcija na koju dolaze ljudi iz svih zemalja sveta. Ostaje nam da se nadamo da Guča i pored nekih nastojanja da se od nje napravi populistički spektakl neće izgubiti ništa od autentičnosti.
Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović