Ona i on. Dok idu ulicom oko njih se stvara posebna aura koja prosto vrišti „vidite koliko smo mi posebni“. Ljudi okreću glave od njih, jer ta količina svega najkul štipa za oči. Zlobnici bi rekli da to štipa vonj njegove petnaest dana neoprane kose, ispod štrikane karirane zeleno-lila zimske kape, koju ne skida ni na 40 stepeni celzijusa – ali varaju se. On je samo previše kul.
Ne drže se za ruke, jer oni su odbacili te socijalne žigove kojima obični ljudi obeležavaju jedni druge. Oni su iznad toga. A i ako bi se držali za ruke, ne bi mogle da im se vide nove tetovaže na prstima. On ima ispisano „flesh“ (meso) ona „death“ (smrt). Kada ih drugi ljudi pitaju šta te reči znače, oni obaraju glavu i sa pogledom setnim kao kada su prvi put gledali svoj omiljeni film, crnobelu finsko-turkmenistansku koprodukciju o neofeminističkom pokretu na području bivših sovjetskih republika (na holandskom jeziku) koju je režirao Dejvid Linč, kratko obrazlažu: „To je... previše duboko. To sam – ja. Ne umem to da objasnim...“
Istina je da su ih odabrali tako što su otvorili svoju Bibliju – roman „Pulp“ Čarlsa Bukovskog, tog barda i duhovne zvezde vodilje njihovog kulta i žmureći ubadali nasumične reči dok nisu uboli neku koja ima pet slova. Taman da svako može da stane na po jedan prst. Ali kako to tako jednostavno da objasne, pa da ispadnu jadni?
Sve ostale njihove tetovaže su takođe duboke ili post-post-ironično-gotivne. On recimo, ironično, ima divlju svinju na desnom guzu, koja simboliše njegovu razuzdanu prirodu koja je stalno u potrazi za novim duhovnim iskustvima i u stalnoj je borbi sa konvencionalnim. Od onih unikata sa njegovim ličnim pečatom tu su paukova mreža na vratu, „Penrouz trougao“ na podlaktici (mast-hev), pikselizovan SuperMario u boji na bicepsu, ogromna sova kao čestpis (chest piece – tetovaža na grudima) i tribal preko pola leđa – relikt vremena kada je nosio AirMax i išao sa ortacima sa tribine da bije pedere na Prajdu. Ona ima zvezdice na vratu, ružu ispod pazuha (ironično), feniksovo pero na leđima i leptira iznad dupeta – relikt vremena kada je taj leptir sletao na dosta različitog cveća po rejvovima u Barutani i Industriji.
Obučeni su skromno – ona nosi crni džemper od pokojnog dede, koji joj je do pola butina, narandžaste grilonke i leopard baletanke. Preko toga žuta kabanica. On nosi teget svilenu košulju na zelene cvetiće i njene bebi roze slim fit farmerke koje je ironično kupila na ciganskom buvljaku u Zemunu. Ta MDMA-Jelen pivo-infuzija dijeta se napokon isplatila! Na levoj nozi nosi žutu Startasicu, na desnoj crvenu Starku. Ironično. Pocepanu teksas jaknu je vezao oko struka.
I dok se jutarnjim prevozom vraćaju sa bleje ispred Džokera i okolnih splavova u garsonjeru kod njegove keve gde ih čekaju Niče (mačak) i Marija Kiri (iguana), on joj priča svoje avanture dok je bio razuzdani student andragogije, pre nego što je odlučio da se skrasi, prebaci na FDU i usput postane DJ i fotograf. Ona ga oduševljeno gleda i tek pokoju njegovu rečenicu prekine sa anegdotom koju je doživela vozeći se pijana u Mercedes njenog tate po Berlinu gde je studirala grafički dizajn. Ali ona je odbacila sve to, njoj stvari i novac ne znače ništa. Ona živi za trenutak, za njega i za novi pirs koji planira da ironično uradi na sred čela.
Bus se sve više približava Jakovu, duši urbanog Beograda kako je on to njoj objasnio, a jutarnje sunce se presijava preko njene masne, izbledele, ofarbane crne kose. On uzima svoj „Zenit-S“ ruski analogni fotoaparat iz 1961. godine i kaže joj: „Zadrži tu pozu, želim da ovaj trenutak sačuvam zauvek ovim prastarim sranjem, jer drugačije nije kul.“ Ona se samo blago nasmejala, stavila slušalice od svog iPhone5 u uši, odvrnula pesmu njenog omiljenog bugarskog konceptualnog neobluz-flamenko-elektropop benda koji još uvek nema zvanično ime i razmišljala o tome koliko ga silno voli, jer je on zaista drugačiji od svih ostalih!
I dok je premotavao film na fotoaparatu da uhvati još jedan momenat večnosti, nezgodno se okrenuo na sedištu, pa su mu se njene tange koje je pozjamio jer mu je nestalo čistih gaća a on je oslobođen od seksualnih predrasuda i polnih uloga, usekle ravno u levo jaje. Vrisnuo je, ispao mu je fotoaparat i dok se saginjao da ga dohvati zakačio je njene slušalice. Slušalice su poletele iz uveta, zakačile se za tunel promera 2 centimetra koji ima u desnom uvetu i onda je i ona počela da vrišti. Vozač je zaustavio autobus, probio se kroz masu ljudi koja ih je okružila, zamolio ih da napuste vozilo pa su spuštenih glava izašli napolje.
Seli su na zemlju, pored klupe na stanici, da on reguliše situaciju sa tangama i srola sebi jednu cigaretu, a ona proba da zaustavi krvarenje iz poluotkinutog uveta. Dok su se vrata autobusa zatvarala, mali Stevica ih je izbezumljeno gledao kroz prozor. Mama ga je okrenula sebi i rekla: „Tako ćeš i ti da završiš ako ne budeš hteo da jedeš voće i povrće!“
Od te traume, Stevica je postao vegan.