Mongolija na dlanu

Mongolija na dlanu, to je zvučalo kao dobra ideja. Nakon što smo pažljivo isplanirali put, zaputili smo se hrabro i odvažno u "Zemlju plavog neba" kako je još zovu.

Ideja vodilja ovog putovanja bila je potraga za divljinom i buđenjem avanturističkog duha u nama, daleko od upeglanih letovališta, skupih hotela gde će poslužiti doručak u krevet i razmaziti turistu u vama do granica izdržljivosti. Ideju je ubrzo sustigla i jedna želja, vratiti se u prošlost i doživeti prošli vek ili putovanje kroz vreme.

Putovanje transsibirskom železnicom zvučalo je primamljivo, ali ipak smo se odlučili za avion. Beograd-Moskva, a potom Ulan Bator i aerodrom koji nosi ime njihovog heroja Džingis Kana.
Ulice Ulan Batora, prestonice Mongolije, podsećaju na ulice pomalo zaboravljenog grada kroz koji je protutnjao komunizam i ostavio previše, sada prašnjavih, zdanja izgrađenih u socrealističnom duhu bezličnih formi. U gradu živi oko milion stanovnika, ali infrastruktura je na nivou kao da opslužuje sto hiljada stanovnika. U samom centru grada nalaze se lepi trgovi, muzeji, pozorišta i masivni spomenik Džingis Kanu. Ovaj veliki osvajač porobio je i njihovo tržiste. Svi brendovi nose njegovo ime. Kroz Ulan Bator smo samo proleteli, nismo ni slutili da nas po samom izlasku čeka, susret s divljinom i s čudesnom civilizacijom.

Usledilo je dugačko putovanje kroz nepregledene stepe ove veličanstvene zemlje, koja zauzima površinu veću od polovine Evrope. Prizori koje smo videli bili su poput neke paralelne stvarnosti ili savršenih kadrova nekog filma. Putovali smo ka srcu Mongolije, na mesto gde vas u krugu od nekoliko kilometara okružuje samo stepa i divljina. Kod naših domaćina stigli smo kasno uveče. Kako tradicija nalaže darivali smo ga plavim svilenim šalom, simbolom dobrih želja i tradicionalnim iskazivanjem poštovanja. Nomad nas je uveo u “jurtu”, tradicionalnu mongolsku kuću od goveđe kože. Jurta je sačinjena od tri dela. Preko puta ulaznog dela nalazi se domaćinov deo, gde je smešten njegov krevet, ispred njega je sto, a pored neka vrsta peći. Domaćin nas je, kako tradicija nalaže, smestio sa svoje desne strene. Žene sede sa leve. Kao znak dobrodošlice popili smo crni čaj sa mlekom. Na naše veliko iznenađenje i nenaviknute stomake, to je bio samo početak. Iz poštovanja morali smo da popijemo i “ajrak”, fermentisano konjsko mleko, veoma teškog ukusa. Ajrak nećete piti iz svoje šolje, jer tradicionalna srebrna činijica kruži od vas ka domaćinu, a potom do ostalih u jurti. Nakon ajraka pije se vodka. Uz sve to gricka se sušeno fermentirano mleko s kockicama šecera.
Tada nismo ni slutili da je neobičan ručak tek počeo. Glavno jelo čekalo nas je ispred šatora i mirno paslo travu. U Mongoliji je uobičajeno da, ukoliko želite da jedete, izaberete životinju, vodite je kući i spremite. Domaćin je u našu čast odabrao ovcu i fascinirao nas svojim hirurškim umećem. Ubrzo smo shvatili da sve ima smisla jer oni iskorisćavaju svaki deo ovce. Jelo od iznutrica smo preskočili, ali ono što nam se zaista dopalo jeste nešto poput naše jagnjetine pod sačem. Ovo ukusno jelo spremaju tako što u veliki kazan pun vode stave red mesa, red užarenog kamenja. Dopao nam se i mongolski “dampling”, meso uvijeno u testo koje se služi uz posebne začine. Hrana ima neverovatno sirov ukus, nešto između polupečenog i polukuvanog. Kasnije saznajemo da pravog muškarca najviše cene po pomenutom “hirurškom” zahvatu.

Nadam je bio sledeća tačka našeg puta, ali ne u bukvalnom, već više u duhovnom smislu. Ova svečanost se sastoji od tri tradicionalne veštine koje sežu do vremena Džingis Kana. Ovo spiritualno nadmetanje učesnika podeljeno je u tri etape: rvanje, jahanje i streličarstvo. Rvanje je i počelo kao svojevrstan vid zabave Džingis Kanove vojske. Sve njihove veštine vezuju se za staro carstvo. Rvanje je kombinacija sumo i evropskog stila, a učestvuje 1500 takmičara. U finalu ostaju samo dvojica.Ova dvojica su i najbolji drugari, jer njihove borbe su već postale legenda. Naime, četiri godine je pobednik isti, da bi, konačno, ovaj put, pobedio upravo onaj - dugo pobeđivani. Svi u areni su se podigli na noge i slavili. Pobeđeni je prišao svom najboljem drugu, čestitao mu, a potom ga zagrlio i… obojica su počeli da plaču. Zatečeni, sedeli smo u publici, nije bilo potrebno da znamo mongolski, niti je iko trebalo da nam objasni priču jer svi smo osetili istu emociju.

Pobednik je, s rukama podignutim visoko k nebu, počeo ritualno da pleše, kao da izigrava pticu. Ova mitska životinja simbolizuje snagu i nadmoć nad ostalima, a u Mongoliji se veruje da je to najjača životinja koja postoji.

Konačno smo se našli na nadmorskoj visini od tri i po hiljade metara. Na tom nivou prostire se ravnica okružena brdima i planinama. To je bila slika od koje zastaje dah, najverniji pokazatelj onoga što Mongolija jeste - divlja i slobodna. Momenat povezivanja s prirodom, s pogledom koji daleko seže. I dok udišete najčistiji vazduh, posmatrate čudo prirode koje osvaja svojom nepreglednošću i veličinom. Parališe vas osećaj da ste udaljeni najmanje stotinu kilometara od civilizacije, a svuda okolo se nalaze krda najrazličitijih životinja. Ona se slobodno kreću negde u daljini i izgledaju poput tačkica, mada može da vam se desi i da prođe jak čiji rogovi dostižu jedan metar. Ovo je momenat kada shvatite da ste i vi samo jedna tačkica u neslućeno velikom svetu. Ostavljeni prirodi, nismo smeli ni da pomislimo šta bi se desilo ukolio ostanemo bez benzina… Mada to i jeste bio cilj puta - avanturizam i neizvesnost. Ovo putovanje otkrilo nam je drukčiju civilizaciju i značilo mali beg od one koju znamo, povratak sebi i prirodi.